Pričamo mi žene o svemu. O muškarcima, o drugim ženama, o garderobi, tašnama, mašnama… o svekrvama, majkama, deci, vremenu, metafizici i o kući. Ne o kući kao takvoj, nego o toplini, čistoći, lepoti i funkcionalnosti. Siptoma- tično je da kako se koja drugarica uda ili počne da živi sa momkom, ona je glasnija i sugestivnija u pominjanju doma kao svetog mesta njenom rukom stvorenim. I to je normalno. Mi koji smo se već uverili i u greške koje smo napravili jer smo kupili mat pločice, loše prozore ili vrata, samo klimamo glavom kao da govorimo “Da, da znam, sve sam to prošla”.
Ovo je jedinstvena prilika za gospodu da pročitaju kako to žene rezoniju i šta oni “vide kroz prozor”, kada je potrebno da se vidi šira slika.
Nas pet se okupilo kod mene na “kafi”. Kafa je tu najmanje bitna, bitne smo mi. Bitno je to da nam se još jedna drugarica udala i da se sprema da od stana koji je kupila sa mužem napravi topli dom. Ja sam nekako i najstarija, pa sam i najranija rekla glasno “Da” pred ljudima koje smo odabrali da nam budu svedoci da smo spremni zajedno kroz život, oluje i nedaće. Logično je da sam se ja najranije i uselila u novi stan, najranije se “borila” sa majstorima, najranije plaćala danak neiskustvu. Ipak, na tuđim greškama se uči i tuđi pametni postupci se posle upotrebljavaju. Ako si pametan. A ja se družim sa pametnim ženama.
Dakle, analiza među prijateljicama je počela ovako. Najupadljivi deo trpezarije i kuhinje nije sto, niti su to nadasve interesantne pločice poređane kao šahovska tabla. Nije to ni dobar šporet, niti išta slično što biste pomislili da se žene time zanose. Najupadljiviji deo celog tog prostora je nebo. Beskrajno prostranstvo kojem nema kraja ni početka, a možete ga, u toj formi, imati, samo ako živite u potrovlju i imate krovne prozore. Pokušavam da im dočaram, gestovima, glasom i mimikom kako izgleda kada na taj prozor udara kiša, pada sneg ili snažno lupa grad. Kaže ona udata drugarica da oni hoće da menjaju prozore jer duva i huji kao tajfun da je na snazi. Jeste stan je na dobrom mestu i bio je povoljan, znali su doduše da moraju uložiti u njega još novca, ali na ovu hladnoću nisu računali. Ubacuju se i ostale devojke, ustaju da stanu pod krovni prozor, kao da je čudo neviđeno i zamišljaju…kišu, led, sneg, šta god. Jedna od njih postavi pitanje: “Ej a šta je kada pada grad, mislim meni nekako logično da jače udari na tom krovnom prozoru, kako se ne bojiš da će se razbiti”. Sve četiri me pogledaju kao da je postavila jako pametno pitanje na koje sigurno neću moći da odgovorim. Počinjem da se smejem, čak malo nadmeno sa izrazom lica “Baš ste neiskusne” i objasnim im da je neko pametan i stručan uzeo u obzir i vremenske nepogode kada je birao stakla za krovne prozore. Čak, setim se, da sam se prvi put kada je bila oluja i grad i ja bila preplašena.
Mislila sam pa to je visina, a pada ravno na staklo, pa kako ću, sklanjaj sebe, sklanjaj decu, sačuvaj goli život. Naravno da se nije razbilo, čak smo i deca i ja stali ispod, hrabri i uzbuđeni kao da skačemo bandži sa neke litice. Pomislila sam, svaki prozor i svaka vrata u stanu su u stvari izvori sećanja.
Vrata su važna. Da budu lepa, kvalitetna, da čuvaju toplotu i hladnoću u stanu. Vrata su ipak i mnogo više. Ista smo otvorili kada me je muž preneo preko praga. Kroz vrata smo prošli, ponosni i nasmejani kada smo doneli decu iz porodilišta. Jednom. Pa drugi put. Vrata smo otvorili kada je ćerka prvi put krenula u vrtić i zatvorili kada se prvi put smrzla napolju u snegu. Vrata su služila da zaključam kada se muž jednom vratio iz kafane mnogo kasnije nego što je rekao. Vrata su i da okačimo prvu škrabotinu (čitaj crtež) mog sina, ponosni kao da gajimo Pikasa. Vrata su, kako mi je ispričao moj dobar prijatelj, jedna vrsta barikade kada ti se ćerka sa drugaricom prvi put zatvori da ima svoj, godinama sada već zarađeni, mir. Ona su znak da su deca porasla, da su samostalna, da si, puštajući ih da budu oni što jesu, stvorio malu osobu i da sada, kada si im utro put ka sopstvenih željama i htenjima, više za tebe nisu uvek otvorena vrata. Ali i to je znak. Da vrata ne moraju da se otvore. Jer su oni hrabri. Jer se ne boje. I onda se, žena i ti, nespretno gurate sa tacnom kolača, sokovima, pitanjima jer negde između učenja da hodaju i polaska u školu, tvoja beba je postala velika. Kao kuća. Kao vrata koja ti je zatvorila da bi imala svoj mir. I baš tada, ta vrata, tvoj su uspeh i tvoje veliko postignuće. Ta vrata su dokaz da radiš pravu stvar i da si dobar roditelj koji poštuje slobodu.
Da, vrata su život, lepe moje dame i sve ono što iz njega izlazi i u njega ulazi. Vrata su nešto što sam otvorila da biste vas četiri ušle i ulepšale mi i dan i dom. Ostale su zamišljene. Neke su gledale u prozor, neke u vrata. Kao da te predmete vide prvi put. Kao da to nije nešto što se podrazumeva, nešto na šta ne obraćamo pažnju kada kupujemo stan. A trebali bismo. Vrata kriju tajne kada su zatvorena. Kada ih otvoriš, otvorio si život, otkrio tajnu čoveku kojem si ih otvorio. Zato su važna. Koliko ste puta čuli za nečiji stan ili kuću da deluje toplo?! Vrata su kriva. Ona ušuškavaju prostor, ne dozvoljavaju da vam priđe hladnoća, ni vremenska ni ljudska. Vrata čuvaju vaš život i vaše vreme sa najboljim prijateljima.
Moje prijateljice su otišle. Prošla je od tada godina. Još jedna od nas se udala. Neverovatno je da me je zvala da mi priča kako je stajala ispod svog krovnog prozora kada je pala jaka kiša, bila je uzbuđena i rekla “Sada razumem šta si htela da kažeš, pa stvarno je doživljaj kada staneš ispod”. Ona druga je do sada promenila vrata kroz koja je duvalo, a pre neki dan smo dobile poruku “Zakačili smo na vrata Urošev prvi crtež.”.
Odajte priznanje svojim vratima i prozorima, oni su vaša granica, između vas i neba, vas i hladnoće, vaše porodice i celog sveta. Oni su čuvari svake vaše porodične uspomene.
Piše: Mirjana Makarin Plavšić, novinar
