Zelene fasade – Očaravajući spas u urbanoj džungli

U urbanim krajolicima savremenih metropola pretrpanim (ne)delima iz domena tzv. „investitorske arhitekture“ u kojoj je bitan kvadrat, a ne čovek i humano stanovanje, kao praznik za oči i istinski dragulji sve češće iskrsavaju zeleni zidovi i zelene fasade.

Premda se njihov nastanak i postojanje vezuju za VI vek p.n.e. i Semiramidine viseće vrtove u Vavilonu, koji su jedno od svetskih čuda antičkog sveta, današnji izgled zelenih zidova dugujemo genijalnom francuskom botaničaru Patriku Blanku.

Prevashodno naučnik i istraživač tropskih kišnih šuma, ovaj sjajni inovator je istražujući tajlandske džungle otkrio da postoje biljke koje rastu i razvijaju se u neverovatnim uslovima, gotovo bez zemlje, na sasvim vertikalnim površinama kao što su stene ili kora drveta.

Da bi ove biljke opstale neophodna im je čvrsta podloga, sunčeva svetlost i stalan izvor vode. Polazeći od navedenih osobina biljaka, Blank od osamdesetih godina prošlog veka razvija svoju teoriju vertikalnih bašta i kreira potpuno novu sferu u oblasti dizajna, spajajući botaniku sa arhitekturom i graditeljstvom. Izveo je više stotina projekata u celom svetu radeći sa najpoznatijim imenima na savremenoj arhitektonskoj sceni, a osobito je plodna njegova saradnja sa Žanom Nuvelom. Blank je botaničar i umetnik čiji zeleni zidovi i fasade donose život i živost u sve enterijere i eksterijere, oplemenjujući i najjednoličnije i najmonotonije prostore, pažljivim odabirom biljaka i rastinja koje koristi u svojim konstrukcijama.

Svakako raduje činjenica da Patrik Blank ima sve više pristalica i da je sve više sledbenika njegove “zelene” filozofije, a i na našem tržištu su se pojavile kompanije koje su se specijalizovale za ove zelene fasade i koji se uveliko mogu videti po našim većim gradovima.

Možda Vas zanima:

Staklene fasade – Aluminijum na poslovnim objektima

No, šta su zapravo zelene fasade, a šta zeleni zidovi?

Najpre treba naglasiti da postoji razlika između zelenih zidova i zelenih fasada. Suštinska razlika je u podlozi iz koje biljke rastu. Kod zelenih fasada, koje, jasno je, objekat prekrivaju spolja, podloga se nalazi u dnu zida, bilo da je reč o rastu direktno iz tla ili iz žardinjera i sličnih posuda. Biljke koje se koriste za zelene fasade su najčešće razne vrste puzavica i povijuša. Preko konstrukcija napravljenih od čeličnih ankera, sajli i mreža, ove biljke postepeno prekrivaju fasadu objekta. Taj proces može potrajati i nekoliko godina dok se sasvim ne razrastu i ne dobiju željeni oblik.

Zeleni zidovi

Kada je o zelenim zidovima reč, za razliku od zelenih fasada, pored biljnog materijala sadrže i sloj organskog ili neorganskog supstrata koji omogućava rast biljaka. Istovremeno, mogućnosti ovih zidova su znatno raznovrsnije. Pre svega, mogu se implementirati i u zatvorenom i u otvorenom prostoru, odnosno u raznim klimatskim uslovima, a mogu biti i jednostrani i dvostrani. Pored toga, broj biljnih vrsta koje se koriste za zelene zidove je znatno veći u poređenju sa zelenim fasadama. Ne moraju to biti puzavice i penjačice, već su to češće, niske višegodišnje biljke: perene, paprati, trave, mahovine i male žbunaste biljke. Pri izboru biljnih vrsta, dakako, neophodno je voditi računa o podneblju i poštovanju elementarnih životnih standarda koji su biljkama potrebni.

Zeleni zidovi se sastoje od lagane konstrukcije obešene o zid, koja nosi hranjivi medij, biljke i sistem za navodnjavanje i, eventualno, dohranu. U zavisnosti od toga na koji način se na vertikalnoj površini obezbeđuje hranjiva podloga za rastinje, možemo govoriti o slobodnim podlogama, konstrukciji “hranjivog jastuka” ili “tepiha” ili raster posudama sa hranjivim materijalom.

1. Sisteme sa slobodnom podlogom ili medijem čine posude ili vrećice sa plodnim tlom okačene na konstrukciju. Iz ovih posuda rastu i razvijaju se biljke i vrlo je važno da budu dobro pričvršćene za zid da ne bi u nekom trenutku otpale usled naleta vetra ili drugih nepogoda. Sem toga, pri upotrebi u eksterijeru zbog atmosferskih uticaja može doći do pojačane erozije, te stoga podlogu treba relativno često menjati ili dopunjavati na svakih godinu ili dve. To je ujedno i razlog zbog koga ovaj sistem nije dobro rešenje za zidove sa većom visinom.
2. Drugi tip podloge za zelene zidove, odnosno, hranjivog medija jeste “hranjivi jastuk” ili “tepih”. Karakteriše ga kontinuirani plodni i hranjivi sloj u kom biljke preko korenja nalaze oslonac i hranu. Izrađuje se od višeslojne jutene, kokosove ili veštačke tkanine. Premda je manje podložan eroziji od prethodnog tipa, s vremenom korenje biljaka ipak razgradi tkaninu što dovodi do rasipanja tla i ispadanja samih biljaka. Životni vek ovakve konstrukcije je tri do pet godina, a onda je potrebno zameniti delove zelenog zida, što nije ni jednostavno, a ni jeftino.
3. Treći tip podloge je tzv. konstruktivni kojeg čine modularni elementi. Proizvode se u raznim dimenzijama i mogu da akumuliraju manje ili više vode, u zavisnosti od vrste biljaka. Ove posude ili modularni elementi se prave od plastike ili nerđajućeg metala. Za zid se pričvršćuju kačenjem na podkonstrukciju koja je na zidu. Ovaj tip podloge ima rok trajanja od 10 do 15 godina, jednostavno i uredno se održava. Ukoliko je potrebno, pojedini elementi se lako mogu zameniti, a neretko se isporučuju sa već odgajenom vegetacijom. U tom slučaju zeleni zid bude gotov odmah nakon ugradnje.

Prednosti i blagodeti ovih zelenih zidova su mnogobrojne. Osim što su veoma dekorativni i deluju smirujuće na organizam, ovi zidovi filtriraju vazduh i normalizuju vlažnost, obogaćuju prostor kiseonikom i, uopšte, popravljaju mikroklimu. Regulišući temperaturu u svom neposrednom okruženju, zeleni zidovi smanjuju potrošnju energije potrebne za hlađenje objekata jer leti snižavaju temperaturu i do 5°C. Smatra se da je za spuštenih 0.5°C ušteda energije oko 8%. Pored navedenog, ovi živi zidovi, smanjuju i efekat bolesnih zgrada, a pokazali su se i kao vrlo efikasan izolator od komunalne buke. Zeleni zidovi apsorbuju negativna zračenja i štetne uticaje zagađujućih gasova, te utiču na bolju iskoristivost atmosferskih voda.

Veoma brzo širenje gradskih jezgara i potreba za različitim infrastrukturnim objektima dramatično su uticali na smanjenje zelenih površina u gradovima i njihovoj najbližoj okolini jer su parkovi, igrališta, šume bačeni i drugi plan. Stoga je važnost zelenih zidova u urbanim sredinama izuzetno velika jer pored značajnog estetskog doprinosa gradskom pejzažu, utiču na biodiverzitet, oplemenjuju gradski vazduh, smanjuju zagađenost i buku.

Ovde svakako vredi pomenuti i značaj zelenih krovova o kojima ćemo više pisati u budućim brojevima. Oni postaju prave zelene oaze u velikim gradovima. Svetske metropole razvijaju strategije u pogledu ozelenjavanja zgrada i krovova, a među njima prednjači Njujork koji ima najviše zelenih krovova, ne bi li smanjili efekat zagrevanja gradova.

I dok se svaki horizontalni kvadratni centimetar u gradovima pokriva betonom ili asfaltom, možda spas leži upravo u bekstvu u vertikalno zelenilo i vertikalne vrtove Patrika Blanka, koji će, nadajmo se, preplaviti fasade i zelene krovove i trajno nabolje izmeniti lica gradova postavši ujedno i njihova pluća i učiniti urbane džungle u kojima živimo boljim mestima za život.

Piše: Isidora Gordić