Izgled poslovne zgrade nije oduvek bio toliko važan. Ili bolje rečeno, nije bio važan kao danas. Još od doba kada su u svetu nastale prve zvanične korporacije poput “Britanske Istočnoindijske kompanije”, formirane u ranom 17. veku, utisak koji na klijente i partnere ostavljaju vaše poslovne prostorije daleko je od irelevantnog za ukupan uspeh poslovanja.
Ljudski um funkcioniše tako da pored koncentrisanja na uslove buduće saradnje, odrednice novog ugovora i procenat profita koji će ostvariti, uzgred ipak primećuje i spoljašnjost i unutrašnjost objekta u kome su se sastanci odvijali. To puno puta nije nešto što radimo ciljano, čak ni nužno voljno, već više refleksno, ali jeste potez koji utiče na naše mišljenje o osobi tj. firmi sa kojom imamo dodira.
Nekada su poslovne zgrade po arhitektonskom stilu mnogo više ličile na stambene, sa sve teškim fasadama od opeke ili kamena. Takav manir u biznis gradnji služio je da datu firmu prikaže kao porodičnu delatnost koja iza sebe ima dugu tradiciju i stabilnost, a posebno kontinuitet u zarađivanju novca. Idući od tradicionalističkog ka savremenom, suština korporativnog imidža doživela je prelaz od koncepta “old money” ka nečemu što bi se u najkraćem moglo nazvati izložbom moći.
Poslovne zgrade u savremenoj arhitekturi
“Display of power” je model ponašanja koji počiva na konstantnom isticanju poslovnog uspeha, uvećanja kapitala i bogatstva – bukvalno u svakoj prilici i na sve načine.
U savremenom biznisu skromnost nije vrlina i zato, ako vam u poslu odlično ide, to treba u svemu da se očituje. Upravna zgrada je ogledalo jedne firme, a po načelima administrativne gradnje 21. veka ona mora da bude velika, da izgleda upečatljivo, atraktivno, i da se obavezno po nečemu izdvaja od konkurencije. Taj faktor razlikovanja može biti najveća kvadratura, najveći broj spratova, najveća visina, najviše tona materijala potrošenog za izgradnju, ili recimo jedinstveni oblik.
Teške fasade karakteriše bogatstvo mogućnosti po pitanju boje, teksture oplate i ornamentike, ali kada je reč o formi tu su opcije već limitirane.
Još otkada je u prvoj polovini 20. veka nastao rani futurizam kao pravac, bilo je jasno da će se savremena arhitektura usmeriti ka metalnim (tada čeličnim) konstrukcijama i fasadama, samo što svet u tom momentu na to još nije bio spreman. Futurizam je svoj pravi trenutak dočekao mnogo decenija kasnije, a od tranzita između vekova čiji smo savremenici aktuelna je dominacija forme, koja iziskuje okretanje lakim fasadama. Otuda je svoje mesto kao glavna konstrukciona i oplatna sirovina našao aluminijum, koji je zbog manje mase (a podjednako dobre statike) i podobnijih obradnih svojstava u mnogim slučajevima zamenio čelik. Sam aluminijum, tačnije njegove legure koje se koriste u građevinarstvu, takođe su sa godinama doživele modifikaciju, da bi se došlo do građevinski optimalnog sastava aluminijum-magnezijum-silicijum, poznatijeg kao serija 6000.
Karakteristične po minimalnom procentu primesa (u njima takođe ima male količine mangana i nekih drugih elemenata zavisno od tipa legure), legure iz serije 6000 inače se pretežno koriste u automobilskoj i građevinskoj industriji jer su podložne termomehaničkoj obradi, odnosno pokazuju najbolje mehaničke i fizičke osobine kada se podvrgnu ojačavanju termičkim taloženjem. Ovaj proces drugačije se naziva “veštačko starenje”, a obuhvata rastvorno žarenje, kaljenje i starenje na ciljanim temperaturama u opsegu od 510-590 stepeni Celzijusa za određeno vreme, koje rezultira povećanom tvrdoćom i smanjenom elektroprovodljivošću.
Ovako tretirana osnovna sirovina je idealne žilavosti i mogućnosti oblikovanja, a zbog trpeljivosti na pritisak do 350Pa visoko ekstrudabilna jer se sme podvrgnuti obradnim mašinama sa brzim i intenzivnim rastezanjem i presovanjem.
Zahvaljujući usavršavanju sastava i kvaliteta površine omogućeno je pravljenje elemenata od dekorativnog aluminijuma u bilo kojim dimenzijama, bilo kog oblika i boje. Kada je uz sve to u praksi dokazano da je kao i čelik podjednako pouzdan za izradu glomaznih i visinskih konstrukcija bez rizika od pada ili urušavanja, ali maseno znatno lakši i cenovno povoljniji, tada je istinski otpočela era vladavine aluminijuma kojoj se skoro ne nazire kraj.
Aluminijumski fasadni profili su u početku proizvođeni samo u prirodnoj metalnoj nijansi, ali su sa osmišljavanjem metode elektrostatičkog nanošenja boje u prahu i njenog plastificiranja postali dostupni u ukupno 184 boje i nijanse po RAL ton-karti.
Simbioza aluminijuma i stakla
Iako mnoge od njih zbog estetske ekscentričnosti nisu odgovarajuće za fasade, a neke nisu adekvatne ni za stolariju, svoju primenu našle su kao primese za toniranje pomoću kojih se mogu dobiti dodatne izvedene boje, koje aplicirane na aluminijum izgledaju jedinstveno. Ipak, poenta primene aluminijuma kao arhitektonskog sredstva je primarno realizacija nezamislivih oblika objekta, što dokazuje dugogodišnja pretežna zastupljenost profila metalik sive boje.
Pored njih, u poslednje vreme na većini rešenja mogu se videti matirani ugalj crni i tamnosivi profili, za koje se projektanti sve više odlučuju jer su u odnosu na prethodne dobar antipod koji odiše svojevrsnom elegancijom. Sem što verifikuje dominaciju forme, spektar boja lokalizovan oko nijansi sive i crne predočava važnost još jednog tehničko-dekorativnog elementa, a to su prozori i staklena polja.
Mada sam po sebi veličanstveno lep i u punoj primeni kao samostalna fasadna obloga, aluminijum je na fasadama nove generacije uglavnom uparen sa staklom.
Spoj alu-staklo postoji u vidu kontinualne, polustrukturalne i strukturalne fasade, zavisno od toga u kojoj meri je na objektu vidljiv raster tj. mreža metalnih profila. Najvidljivije, jasno ocrtane ramove prozora i staklenih polja ima kontinualna fasada, koja je ujedno najstariji tip ovakvog vida fasadnog rešenja. Nešto diskretniji i elegantniji profili mogu se videti na polustrukturalnoj fasadi, dok je strukturalna zid-zavesa opcija gde se spolja vide samo stakleni paneli koji su međusobno sastavljeni posebnim metalnim spojevima, a za konstrukciju zalepljeni specijalnim lepilom. Bez obzira na to kolika je njegova lepota, svaki materijal može da izazove zamor oka ukoliko se stalno primenjuje bez promene vizuelne dinamike, odnosno ako se povremeno ne kombinuje sa nekim drugim. A zašto je u slučaju aluminijuma izbor “partnera” pao baš na staklo?
Zašto baš staklo?
Staklo je veoma specifičan materijal koji s jedne strane odlikuje velika tvrdoća, što znači da dobro podnosi delovanje lokalnih fizičkih sila i odoleva paranju, zarezivanju i penetraciji drugih materijala u njegovu strukturu; dok je s druge strane male čvrstoće, tj. otpornosti na distorzije (savijanje, zatezanje) i lomljenje jer naglo popušta pod pritiskom.
Iz tog razloga se stakleni paneli tretiraju alatima i mašinama koje će biti dovoljno agresivne prema njegovim slojevima na nivou mikrostrukture kako bi mu se mogao efikasno menjati oblik, a da istovremeno ne vrše suviše veliki pritisak na predmet obrade kao celinu kako se ne bi slomio.
Staklo se deli na dve velike grupe: dekorativno float staklo debljine do 4mm koje se ukrašava raznim tehnikama iscrtavanja, šaranja i štampe; i sigurnosno staklo koje se koristi u građevinarstvu.
Sigurnosni paneli izrađuju se od kaljenog ili laminiranog stakla, debljine ploče od 4mm-25mm, koje se u vidu jednostrukog, dvostrukog ili trostrukog staklo paketa ugrađuje u fasade. Staklo je materijal velike izvorne lepote koja odiše jednostavnošću, izuzetno zahvalan za obradu i manipulisanje, čijoj se estetici može dati naročita atraktivnost bojenjem ili oblaganjem kolor folijama.
Kao i aluminijum ima dovoljno sopstvenog dekorativnog potencijala, ali njegova simbioza sa ovim metalom je čudesan prizor koji impresionira svakog posmatrača. Projektanti i izvođači podjednako vole staklo, jer sa njime nema granica kreativnosti, koja vas zaista može odvesti u najneverovatnijem stvaralačkom pravcu. Kao podrška moćnom umetničkom jeziku futurizma iz industrije stakla pre oko godinu dana stigla je inovacija u vidu zakrivljenog stakla, koje iz profila bukvalno izgleda talasasto.
Činjenica da ne proizvodi 3D efekat zakrivljenosti na ravnom panelu, već je rečju takvog oblika, zvuči pomalo zapanjujuće, ali nema sumnje da će predstavnici struke jedva čekati priliku da se “poigraju” sa njim.
Autor teksta: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
