Svet je postao mesto otuđenja, a sve veća naseljenost gradova umesto da doprinese otvaranju prema ljudima, donosi usamljenost, zatvorenost i nedostupnost. I sve su glasnije kampanje koje nam govore da ne budemo u veštačkim uslovima, materijali u gradnji sve više kopiraju prirodu, valjda želeći na taj način da nam istu približe i naprave privid otvorenosti i slobode.
I čini se kako vreme prolazi da smo sve dalje od prirode, a u isto vreme joj težimo, donosimo restriktivne mere za industriju kako je ista ne bi zagađivala, recikliramo, selektujemo smeće, ulažemo novac kako bismo prirodi nadoknadili ono što smo joj uzeli. U približavanju prirodi, ljudi pokušavaju ili da se presele na periferiju, ili da svoje poslovne i stambene objekte u gradu oplemene zelenim zidovima ili krovovima i da puste sve više Sunca gde god da provode svoje radne dane.
Ovo puštanje Sunca i dobavljanje vitamina koji će u dosadnu i dosta brzu svakodnevnicu punu stresa i moranja stimulisati hormon sreće, ima veze sa otvorima. Jer otvori su naša jedina veza sa svetlošću. Otvori jesu ono što nas čini slobodnim i zato je materijal koji nam ovo omogućava nešto na čemu smo zahvalni i na čijim performansama radimo da bi nam služio u svom svom kapacitetu.
Pogađate, gore pomenuta priča ide u pravcu njegovog veličanstva – Aluminijuma.
Nekada hladnog, a danas, zbog mogućnosti da nam da svetlost – najtoplijeg na svetu. I, da, jako je čudno, gotovo nemoguće bilo samo pre 15 godina zamisliti da se reči „toplo” i „aluminijum” koriste u istoj rečenici jer je aluminijum dugo bio zamena za hladnoću.
Iz ugla materijala možemo reći da je termoprekidom koji je ustvari i doveo do najveće promene u shvatanju aluminijumske stolarije, sam aluminijum doživeo najveći preporod u odnosu na sve ostale.
Drvo je sinonim za prirodno, PVC za energetski efikasno, dok je aluminijum postao sinonim za svetlost, lakoću i prostranstvo pogleda.
I ne morate biti građevinac ili uopšte neko ko na bilo koji način ima veze sa gradnjom ili materijalima, da biste shvatili da sve ono veliko, prostrano i moderno u građevinama širom sveta upravo opslužuje aluminijum.
Čak i automobilska industrija u svojim poslednjim izdanjima koristi aluminijum da bi istakla minimalizam, a opet genijalan dizajn ručica za vrata, sve elemente automatizacije, pa i džepove koji nemaju nikakvu drugu namenu osim one koja će reći: Ovo je moćan i moderan auto koji voze uspešni!
Aluminijum, suprotno nevidljivosti kojoj teži, ipak koristi i svoju moć čvrstoće da bude nešto što nas čuva – od radoznalih pogleda jednako kao i od pljački, otuđenja imovine i ulivanja straha u kosti kada smo na odmoru.
Dakle, njegov doprinos bezbednosti upravo je srazmeran i lepoti i luksuzu koju ovakva vrata omogućavaju.
Štaviše, ako ste u stambenim zgradama zastali da se divite samo jednim vratima jer su vam izgledala drugačije i moćnije od drugih, ona jesu od aluminijuma. Njegova čvrstoća doprinosi bezbednosti, pa spolja nekada izgleda kao da je pomoću njih zatvoren sef neke velike svetske banke, a ne nečiji stan.
Dakle, aluminijum je materijal budućnosti. Ali i sadašnjosti. Njegova moć je velika kao i njegova čvrstina, a njegova lepota kao njegova sposobnost da bude nevidljiv na uštrb našeg komfora. Ajfelov toranj je napravljen od aluminijuma, nema čoveka koji će otići u Grad Svetlosti, a da ga zaobiđe. Jer je velelepan. Jer je moćan. Jer ostaje tu, takav predivan i za generacije koje dolaze. Jer je večan i izdržljiv.
Baš kao aluminijum.
Autor teksta: Mirjana Makarin Plavšić, novinar
