Sem što je sastavni deo objekta kao skup elemenata koji zatvaraju fasadne otvore, stolarija predstavlja važnu dekorativnu komponentu jedne građevine. Bilo da govorimo o kući, stambenoj zgradi ili poslovnici neke kompanije, bez obzira koji materijali na njoj preovlađuju i u kom stilu je uređena, odabrano rešenje za staklene površine, odnosno prozori i vrata, biće faktor koji bitno utiče na ukupan izgled celine. Iako danas ima gotovo podjednako izražen funkcionalan i estetski značaj, u poimanju stolarije nije oduvek postojao taj balans.
Od nastanka prvih pravih staklenih jedinica naovamo, više od četiri veka, prozori su većinu tog perioda imali naglašeno tehničku ulogu: pretežno su bili samo četvrtastog oblika, uprošćenih linija i relativno grube površine rama jer prilikom izrade nije toliko pažnje obraćano na obradu. Ova pojava, doduše, mahom se odnosila na rezidencijalnu stolariju u domovima običnih ljudi, dok je ona na javnim objektima i velelepnim privatnim građevinama imala primetno drugačiju i finiju formu – drveni okvir sa ukrasnom rezbarijom, često kombinovan sa staklom dekorisanim vitražom ili mozaikom.
Sve do polovine 20. veka, dok se nije pojavio PVC, drvo je bilo jedini materijal od kog su pravljeni prozori i vrata, i ujedno jedini materijal čija svojstva su bila od važnosti za razmatranje, i sa tehničke i sa estetske strane.
Znalo se da je izuzetno dobar izolator, da je zahvalno za oblikovanje i obradu, da ima jako puno vrsta od kojih svaka ima jedinstven izgled i teksturu, te da mu se lakiranjem ili farbanjem može dati puno boja koje se savršeno uklapaju u svaki enterijer i prostoru daju dozu topline.
PVC je u prvim decenijama postojanja uspeo da „pridobije“ na svoju stranu jedan deo tržišta zbog povoljne cene i dostupnosti osnovne sirovine koja ne zavisi od prirodnih zaliha već se može proizvesti. S druge strane, vinil u prvobitnom obliku bio je upitne termostabilnosti, lako zapaljiv, i sadržao je neke sastojke za koje je ustanovljeno da su toksični, i čak kancerogeni. Ta konkurentnost dugo je proticala u znaku prevage drveta, a u zemljama gde gotovo do početka dvehiljaditih plastična stolarija uopšte nije postojala u znaku prave dominacije.
Prozori, balkonska, ulazna i sobna vrata, drvena spoljašnja i unutrašnja zidna oplata imali su popularnost koja se retko sa čime može meriti, iako je u sferi poslovne gradnje 90-ih godina 20. veka „provejavala“ aluminijumska stolarija, tada još uvek od hladnih profila. Ključna promena kada je reč o spoljnoj stolariji nastupila je sa širenjem svesti o važnosti sprečavanja rasipanja toplote i uštede putem pravilnog zaptivanja fasadnih otvora, te pomoću energetski efikasnog rama i stakla.
* Zanimljivo je da je za smenu na tronu „kriva“ upravo sfera koja je do tada predstavljala stub popularnosti drveta – stambena. Iako je građevinska industrija za poslovne i komercijalne potrebe zona velikih investicija, nikada ne treba zaboraviti da su rezidencijalni objekti najbrojniji i da ono što ste uspeli da prodate masi malih kupaca mora da izazove tržišna pomeranja.
Objašnjenje da zahvaljujući termoizolacionim komorama koje se nalaze unutar profila, vrsti stakla i broju staklenih panela u ramu, kao i usavršenom dihtovanju dom može bolje da se ugreje, a da se pritom postigne značajna energetska ušteda i smanje računi za grejanje i hlađenje, uspelo je da privuče čak i najveće ljubitelje drveta, koji iz praktičnih razloga nisu mogli da ignorišu činjenice dobijene merenjem.
Rane generacije drvenih prozora podrazumevale su uzane pravougaone elemente manjih dimenzija, najčešće dvokrilne, sa metalnim šarkama, u koje je ugrađivano i kitom fiksirano obično tanko staklo od svega 2-3 mm, a otvarali su se pomoću metalne reze ili metalne ručke (kasnije plastične) u obliku slova T. Ovo staklo po čvrstoći je bilo u rangu dekorativnog, pa je u slučaju labavog postavljanja pod dejstvom jakog vetra lako dolazilo do vibriranja a neretko i do pucanja okna, dok je zbog nedovoljno dobrog zaptivanja kroz spoj stakla i rama, odnosno spoj rama sa zidom, u objekat ulazila veća količina hladnog vazduha. Još jedna manjkavost je bilo to da se od njega nisu mogli napraviti veći paneli, nego su staklene površine kod velikih prozora i vrata izvođene iz dva ili više delova, predvojenih letvicama.
U kasnijim generacijama koje su već donekle ličile na modernu plastičnu i aluminijumsku stolariju, pored dvokrilnih pravougaonih dobili smo i jednokrilne kvadratne prozore koji su imali 4-milimetarski panel od građevinskog float stakla fiksiran za krilo pomoću silikona, sa dihtung gumama, metalnom ručkom u obliku ćiriličnog slova G, a kod poboljšanih verzija i sa okretno-nagibnim okovom tj. opcijama klasičnog otvaranja po vertikalnoj osi i kipovanja. Ono što, ipak, ta stolarija nije imala, i zbog čega je ostala bez mnogih fanova, jeste termoizolaciona moć koju prozorskoj jedinici pruža profil i izolacioni staklo paket.
Autor teksta: Jelena Mitrović, dipl. novinar
