DOMINACIJA kao redovno stanje stvari
FASADE / ALU&Staklo
U svetskoj arhitekturi sasvim je uobičajena pojava da građevine sličnog izgleda viđamo u geografski veoma udaljenim, a ponekad i kulturološki jako različitim zemljama. Iako svesni te činjenice brzo i lako padamo u iskušenje da srodnost manira proglašavamo za nedostatak kreativnosti i originalnosti, važno je podvući da ova i slične konstatacije zaista ne odgovaraju istini.
Svet kakav danas znamo jeste “globalno selo” u kome informacije zahvaljujući elektronskim medijima i visokotehnološkim instrumentima u deliću sekunde premošćuju hiljade kilometara, ali to što im trenutak u kome živimo omogućava nesmetan uvid u tuđe stvaralaštvo nije nikakav krunski dokaz da je među projektantima zavladala “prepisivačka epidemija” koja preti da ubrzo ubije stvaralačku individualnost.
Pre samo dva veka jednom običnom pismu trebalo je par meseci da brodom stigne do primaoca, a opet, na svim kontinentima itekako su bila prisutna stilska preklapanja za koja postoji vrlo jednostavno objašnjenje: bez obzira iz koje je epohe, da li živeo u slikarskoj koloniji ili na pustom ostrvu izolovan od svih, čovek koji ima talenta da umetničke zamisli pretvori u stvarnost neminovno će to kad-tad učiniti na isti način kao i neko drugi sa kim nikada nije imao dodira zato što kreativni umovi funkcionišu univerzalno – na njih ne utiču pojedinosti kao što je mesto rođenja, pol, društveni stalež ili pripadnost određenom kulturnom miljeu i stoga su sposobni da na neviđeno slično razmišljaju.
Zato su kada je, na primer, reč o prikazu ljudskog tela u kamenu, statue starogrčkih božanstava imale svoje pandane u Starom Rimu, isklesane od strane autora koji nikada nisu videli rad svojih grčkih kolega niti su se sa njima ikada sreli. Arhitektura 21. veka samo je imala tu, uslovno rečeno, nesreću da njena najznačajnija dela postanu poznata i popularna u široj javnosti pod takvim okolnostima da je, zato što je rečju sve oko nas dostupno na internetu i svaka novina se momentalno obelodani, tu istu javnost vrlo teško ubediti da nešto niste iskopirali samo zato što ste imali mogućnost da to učinite.
* Krst neoriginalnosti za koju savremenu arhitekturu tako često optužuju može se činiti još težim za nošenje kada se uzme u obzir njena materijalna svedenost na aluminijum i staklo, nasuprot evidentno većem diverzitetu fasadnih oplata u prethodnim vekovima. *
ARHITEKTURA 21. veka
Arhitektura novog milenijuma, međutim, ima posve drugačiju “dijagnozu” u odnosu na onu površno postavljenu, jer je u njoj, za razliku od projektantske delatnosti i građevinarstva svih ranijih epoha, umesto materijalnog i stilskog prisutno bogatstvo forme. Do preokreta je najpre došlo zato što se sa teškim fasadama, koje inače imaju jak stilski potencijal, dostigla kritična tačka zasićenja po pitanju korišćenja oblažućih materijala jednog te istog tipa senzibiliteta i tekstura, a zatim i po pitanju pripadnosti tačno određenom pravcu.
Arhitektama našeg doba zapravo je iznad svega stalo da pokažu da su individualisti bez presedana, a idejna jedinstvenost pojavno se najbolje iskazuje baš kroz nesvakidašnje forme koje teže da oduševe, ali i da unekoliko šokiraju posmatrača. Teške oplate se zbog krutog sastava mogu podvrgnuti takvim vrstama obrade koje za rezultat imaju manirski klasične objekte, a stilistička pripadnost po svojoj prirodi je omeđena nametom praćenja ustanovljenih smernica, ili u najmanju ruku onih osnovnih.
Ako bismo morali decidirano da je pozicioniramo tada bismo rekli da ideologija forme pripada građevinskom futurizmu, ali ona je to svoje mesto našla bez jasne namere, spontano i posredno: aluminijum je definitivno materijal koji najbolje (a ponekad i jedino) može da odgovori najneverovatnijim projektantskim zahtevima na temu oblika, a njegova hladna elegancija upotpunjena atraktivnošću stakla glavni je ukras građevina koje većina ne može ni da zamisli u svojoj mašti, a koje predstavljaju budućnost uspešno realizovanu u sadašnjosti.
Objekti od aluminijuma i stakla pre dvadesetak godina bili su mnogo ređa pojava nego danas, a ti prvi, pionirski poduhvati, realizovani su primenom kontinualne fasade koju čine manji stakleni elementi sa jasno vidljivim, širokim metalnim ramom. Koncept “zgrade od prozorčića” bio je jedini primenjiv zbog sastava tada korišćenih legura aluminijuma koje su kao posledica prisustva cinka i bakra bile ekstruziono nepogodne jer su davale profil slabijeg kvaliteta obrađene površine, sa tanjim zaštitnim slojem i manje izdržljivosti, te od njih nije bilo izvodljivo dobiti elemente velikih dimenzija koji mogu da igraju ulogu nosača.
* Estetika nije mogla da “raširi krila” sve dok nisu proizvedene legure aluminijuma, magnezijuma i silicijuma u kojima primese čine veoma mali procenat, tek toliko da se proizvede smesa odgovarajuće žilavosti i mogućnosti oblikovanja, i dok nije usavršen proces eloksaže kojim će se na površini profila formirati zaštitni film debljine 20 mikrona, koja je u praksi ustanovljena kao preporučljivi minimum za spoljne fasadne elemente. *
Otada pa nadalje najpre se promenio izgled kontinualne fasade u pravcu povećanja formata staklenih panela i smanjenja širine rama, a zatim su osmišljena i druga dva tipa aluminijum-staklo fasada, polustrukturalni i strukturalni. Polustrukturalna fasada je ona na kojoj dominira staklo, a od aluminijumskih elemenata vidljivi su spoljni obodi i diskretan ram oko svakog panela, dok strukturalna fasada predstavlja opciju kod koje je spolja vidljivo samo staklo specijalnom metodom zalepljeno za profile.
Aluminijum-staklo fasade nastale su prevashodno kao inovativno arhitektonsko rešenje za poslovne zgrade, ali njihov moćan i upečatljiv izgled vremenom je postao tražen i za stambene objekte. Tehnička poboljšanja ne samo što su učinila izvodljivim građevine poput vrtoglavo visokih nebodera kojima se ponose u svetskim biznis centrima kakav je Dubai, već su izmenila percepciju pojma stolarija u rezidencijalnoj gradnji.
Umesto klasičnih prozora i balkonskih vrata na savremenim kućama sve više su zastupljene ogromne staklene površine veličine zida, pravilnih geometrijskih oblika, sa okvirom ugalj crne ili tamno sive boje. Dodatna atraktivnost postiže se ugradnjom stopsol stakala ili postavljanjem low-E folija u boji, koje osim što izgledaju vrlo efektno, doprinose povećanju energetske efikasnosti objekta, kako u zimskim, tako i u letnjim mesecima. Osavremenjena tehnologija proizvodnje aluminijumske stolarije takođe je omogućila kombinovanje materijala kome su se svakako najviše obradovali ljubitelji drveta.
Spoj aluminijuma i drveta kod kog je stolarija sa spoljne strane obložena metalom plastificiranim u željenu boju, a iznutra drvetom u odabranom dekoru, proizvod je sa kojim dobijate najbolje od oba, i uz pomoć kog će se vaš dom izdvajati jedinstvenom lepotom.
Autor: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
