Energetska efikasnost
Period nakon Drugog svetskog rata u čitavom svetu označen je kao vreme obnove porušenog i izgradnje novog. Možda ne toliko u prvoj deceniji, ali već od sredine 50-ih pa nadalje život mnogih generacija u Evropi i svetu protekao je u znaku masovne gradnje blokova stambenih zgrada u koje će se smestiti svi oni koji su u ratu ostali bez domova, te formiranja čitavih novih naselja. U ovom periodu veliki broj privatnih kuća biva zamenjen stanovima jer je potražnja bila ogromna, a podizanjem zgrade umesto obnavljanja kuće dobijao se životni prostor za veći broj porodica.
Drugi talas masovne gradnje zahvatio je svet negde 70-ih kada je prošlo dovoljno vremena od ratnih sukoba i životne okolnosti su se stabilizovale dovoljno da svetska populacija počne da se obnavlja po konstantno rastućoj stopi. Od početka 21. veka, a možda još izraženije od početka druge decenije dvehiljaditih nalazimo se u trećem talasu, koji, uzevši u obzir popis stanovništva i činjenicu da većina mladih ljudi po zapošljavanju teži odvajanju od roditelja i pronalaženju sopstvenog stana, preti da u velikom procentu prevaziđe prethodna dva.
Očito je, dakle, da je i dalje najveći zahtev koji se postavlja građevinarstvu onaj za stambenim prostorom. Stambene zgrade predstavljaju najveće potrošače energije u kategoriji neproizvodnih objekata. Ovaj podatak u prvom trenutku može se činiti pomalo teškim za poverovati onima koji strogo vode računa o potrošnji struje za grejanje i druge aktivnosti, posebno u poređenju sa poslovnim prostorom gde, opšte je poznato, zaposleni gotovo nikada ne obraćaju pažnju na to koliko energije se u tom okruženju svakodnevno rasipa. Razlog za ovakav negativni bilans kod stambenih objekata, međutim, nije individualna potrošnja stanara, već njihova energetska neefikasnost.
Uprkos tome što je na svim forumima aktivno tematski zastupljen poslednjih dvadeset godina, pojam energetske efikasnosti za običnog čoveka i dalje je nedovoljno poznat i objašnjen, jer i dalje provejava kao fraza kojom se mnogi služe, a manjina zna šta tačno podrazumeva. Pod energetskom efikasnošću podrazumeva se čitav sistem isplaniranih mera i postupaka koji se sprovode u cilju korišćenja minimalno neophodne količine energije, tako da stopa proizvodnje i udobnost uslova života ostanu nepromenjeni. Dakle, energetska efikasnost ne ogleda se samo u kupovini „štedljive“ sijalice ili veš-mašine koja ima takvu oznaku, već u načinu ponašanja, stanovanja i rada koji će za ishod imati najmanji mogući utrošak, a maksimalne rezultate u svim oblastima krajnje potrošnje energije – industriji, saobraćaju, energetici, građevinarstvu, uslužnim delatnostima i u domaćinstvima.
Konkretizovano na sferu gradnje, sliku o tome kolika je potrošnja energije u nekom objektu formiramo na osnovu sagledavanja karakteristika same zgrade (oblika i upotrebljenih materijala), karakteristika i učinka instaliranog energetskog sistema (sistema grejanja i hlađenja, korišćenih električnih uređaja i rasvete) i odlika podneblja u kom je podignuta. Svi ti podaci u brojkama su izraženi kroz vrednosti fizičkih veličina kao što su toplotni dobici i gubici, koeficijent prolaska toplote, stepen zagrevanja i stepen korisnog delovanja, na osnovu kojih se izračunava energetski bilans objekta.
Energetski bilans je jasan pokazatelj koje aspekte gradnje i uslove stanovanja treba promeniti kako bi se postigla energetska efikasnost. Njena uspešna primena se temelji na povećanju izolacione moći postojećih i novih objekata, povećanju efikasnosti sistema grejanja, hlađenja i ventilacije, povećanju efikasnosti sistema rasvete i električnih potrošača, kao i uvođenju energetskog sertifikata kao sredstva za mapiranje zgrada prema godišnjoj potrošnji energije. Poslednje spada u red najvažnijih zahteva iz pregovaračkog poglavlja broj 15 u okviru procesa pridruživanju Evropskoj uniji, koje se upravo odnosi na oblast energetike.
Energetski sertifikat predstavlja „ličnu kartu“ jednog objekta, dokument koji vlasnicima i korisnicima pruža važne informacije o njegovim energetskim svojstvima. Ono što je deklaracija o energetskoj štedljivosti za električne uređaje, to je E-sertifikat za zgrade. Važnost ovog dokumenta je u doprinosu boljoj i energetski kvalitetnijoj gradnji. Ako spomenemo samo to da je udeo stambenih zgrada u ukupnoj potrošnji energije 40%, mnogi će dva puta razmisliti pre nego što kupe stan u zgradi „rasipnici“. Jeftinija gradnja možda nudi jeftinije stanove, ali će vas na duge staze, kad se saberu računi, ovakav životni prostor daleko više koštati.
Logika je vrlo jednostavna: što više kupaca bude bojkotovalo loše izolovane i zaptivene stanove, to će brže naterati njihove graditelje da pred naletom energetski efikasne konkurencije podignu kvalitet ponude.
Kao što je već rečeno, o energetskoj efikasnosti stambene zgrade govori njen E-sertifikat. Kada se radi o individualnim stambenim jedinicama, odnosno o privatnim kućama, njih prema energetskom standardu delimo na obične, niskoenergetske i pasivne. Ova podela vezana je pre svega za potrošnju grejne i rashladne energije na godišnjem nivou (izraženu u kWh/m² površine) i s tim u vezi količinu ugljen dioksida emitovanog u atmosferu, kao jednog od najvećih zagađivača životne sredine.
Treba znati da se do epiteta niskoenergetske kuće (o pasivnoj da i ne govorimo) ne može stići pukim stavljanjem deblje izolacije i zamenom stolarije. Izolaciona svojstva fasade i stolarije moraju da zadovolje poprilično visoke standarde i da se pomoću njih potrošnja energije smanji do tačno određene vrednosti. No, krenimo redom.
Niskoenergetska kuća je objekat zidova i krova prosečno dobro izolovanih nekim aeronepropusnim sistemom i stolarije sa trostrukim staklom, koja godišnje troši od 40-60kWh/m² energije. Za grejanje koristi standardne sisteme i grejna tela, uz mogućnost primene obnovljivih izvora, poput solarnih toplovodnih kolektora. Nešto napredniji podtip niskoenergetske kuće je ona sa jačim sistemom termoizolacije (deblji zidovi, deblji i kompaktniji stiropor, kvalitetniji lepak, mrežica i prajmer), sa ugrađenim solarnim toplovodnim kolektorima za potrošnu tekuću toplu vodu, toplotnom pumpom i takozvanim rekuperatorom vazduha – ventilacionim uređajem koji proizvodi toplotnu energiju preradom otpadnog vazduha. Njena potrošnja ne sme biti veća od 30kWh/m², što je ekvivalent zapremini od tri litra lož-ulja, po čemu su ove kuće poznate i pod nazivom trolitarske kuće.
Pasivna kuća je energetski najštedljiviji oblik niskoenergetske građevine koja pomoću svog oblika, debljine izolacije, veličine otvora i vrste njihovog ostakljenja, te ugradnje rekuperatora vazduha, ali i uređaja za iskorišćavanje toplote zemlje ili podzemnih voda, dostiže nivo ugodnog stanovanja i zimi i leti bez uobičajenih sistema za grejanje i klimatizaciju. Dozvoljena godišnja potrošnja energije za grejanje za ovaj tip kuće sme da iznosi najviše 15 kWh/m². Osim rešavanja pitanja grejanja koje je ključno, za postizanje ovako niske potrošnje kao obavezno pomoćno sredstvo biće neophodna ugradnja šestokomorne stolarije sa trostrukim niskoemisionim staklom. Na primeru stolarije može se uočiti da je naša zemlja na veoma niskom razvojnom stepenu po pitanju energetske efikasnosti. Dobar deo domaćinstava je zamenio, a neka su na putu da zamene staru dotrajalu stolariju, ali kada se radi o performansama novih prozora još uvek smo u fazi kada smatramo da treba biti zadovoljan ako se koeficijent emisije energije (takozvani U faktor) kreće oko graničnih 2W/m²K, što više nego duplo prevazilazi standard za pasivne kuće. Kod šestokomorne stolarije sa trostrukim low-E staklom vrednost U faktora je 0,85W/m²K, tako da će se savršeno uklopiti u ovaj koncept.
Ključna stvar kod izgradnje pasivne kuće je da se ovakav stambeni sistem mora unapred isplanirati, a svi radovi na njoj se moraju izvoditi u koordinaciji projektanata sa građevinskim i elektroinženjerima. Osim transformacijom grejnog i rashladnog sistema pasivni energetski nivo može se dostići i primenom specifičnog načina projektovanja.
Pasivna solarna arhitektura je termin koji podrazumeva građevine napravljene u formi ogromnog solarnog kolektora i rezervoara toplote, kome za akumulaciju sunčeve energije nije potrebna nikakva dodatna oprema. Stoga jedna ovakva građevina apsolutno ne mora koštati više nego bilo koja druga jer njena suština nije u primeni skupe tehnologije, već u funkcionalnom dizajnu. Iako bazirani na alternativnom izvoru energije, mana aktivnih solarnih sistema je što ipak zahtevaju potrošnju električne energije za distribuciju akumulirane toplote. Rezultat pasivne solarne arhitekture – smanjenje potrebe za drugim energentima do čak 90%.
Suprotno opštem mišljenju, spektar energetske efikasnosti ne završava se sa pasivnim kućama. Ideal nulte potrošnje ipak je ostvariv, a u tome veliki doprinos ima dobra termoizolacija. Nulta energetska kuća je vrsta objekta koji prevashodno uz pomoć sistema sunčeve energije, ali i drugih obnovljivih izvora, pokriva svu svoju potrošnju tokom godine. Ona nije nezavisna od lokalne elektrodistributivne mreže, ali funkcioniše tako što višak proizvedene energije plasira, dok u nepovoljnim uslovima preuzima i koristi energiju iz javne mreže, tako da je konačni bilans potrošnje nula. Ovi objekti karakteristični su po termoizolacionom sloju debljine od 40-60 cm, koji se dobija spoljnom i(li) unutrašnjom izolacijom zidova, a vrlo često u kombinaciji sa sistemom ventilirajuće fasade.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
