Jedna od civilizacijskih tekovina koja je bitno promenila pojam ljudskog življenja jesu vrata jer, kako navodi Miloš Matić, kada je čovek na svoja primitivna skloništa stavio vrata pretvorio ih je u staništa. Odnosno, prestao je samo da se štiti i sklanja i počeo je da stanuje.
Gledano sa arhitektonske strane, vrata su pokretna struktura, jednostavna ili složena, čija je osnovna funkcija da zaštiti ljude ili imovinu u zatvorenom objektu od spoljnih opasnosti – elementarnih nepogoda, divljih životinja, neprijatelja ili provale, ali i da omogući ulaz ili izlaz iz zatvorenog u otvoreni prostor. Od posve primitivnih materijala i konstrukcije u početku, vremenom su postajala postojala sve složenija i raskošnija, odslikavajući socijalni status i značaj svojih vlasnika.
Pored izgleda, usložnjavala se i obogaćivala i simbolika vrata, zajedno sa svim njihovim delovima, a prvenstveno pragom. Vrata, tako, predstavljaju prolaz iz jednog sveta u drugi, a prag granicu između tih svetova – spoljnog, mirskog, profanog i unutrašnjeg, svetog prostora; iz neprijateljskog u poznati, sigurni prostor; između svetlosti i tame, bogatstva i bede. Prag je mesto susreta prirodnog i natprirodnog, mesto na kome se obavljaju različite zaštitne magijske radnje vezane za najvažnije trenutke u porodičnom životu kao što su porođaj, svadba, smrt.
Prag je sveto mesto jer, prema narodnom verovanju, ispod njega borave duše umrlih predaka. Kako beleži Veselin Čajkanović, postojao je običaj u praistoriji koji se očuvao čak i kod klasičnih naroda, da se članovi domaćinstva ili porodice sahranjuju ispod praga ili ognjišta što potvrđuju arheološki nalazi. Verovanje da duše predaka stanuju pod pragom, očuvalo se i u našoj tradiciji. Stoga u svakodnevnom životu nije bilo dozvoljeno sedenje ili bilo kakvo zadržavanje na pragu; prilikom ulaska ili izlaska iz kuće valjalo je prag preskočiti, pažljivo vodeći računa da se ne dodirne nogom, što je posebno važilo za nevestu koja prvi put ulazi u mladoženjinu kuću pa su je na rukama prenosili preko praga.
Ovaj običaj se zadržao sve do današnjih dana u mnogim kulturama koje su po mnogo čemu drugom različite. U nekim našim krajevima nevesta je mazala prag medom i ljubila dovratak. Na pragu su se prinosile žrtve kako bi se ostvarila zaštita ukućana ili pospešio napredak. Preko praga se ne rukuje i ne pozdravlja.
U mnogim predanjima, kako se navodi u Rečniku simbola, prag hrama, svetilišta ili mauzoleja je neprikosnoven. On se prekoračuje, pred njim se pada ničice i on se celiva. Taj se običaj proširio i na prag porodične kuće ili šatora.
U tradicionalnom shvatanju, smatra se da je normalan položaj vrata kad su zatvorena. Ukoliko bi se vršio neki obred ili ritual, otvaranje je moralo biti motivisano: ako je kući bio samrtnik, vrata su se otvarala da bi duša lakše napustila telo i držala su se otvorena sve dok se rodbina ne bi vratila sa sahrane, čitamo u Slovenskoj mitologiji.
I dalje: u mnogim tradicijama, na zadušne dane i na Badnje veče vrata su se otvarala ili barem ostavljana otključana, kako bi duše umrlih mogle da dođu na zajedničku večeru. Tokom porođajnog obreda, otvarala su se vrata, prozori i ormani da bi se olakšao porođaj.
Budući da su bila objekat zaštitne magije, u vrata su se, naročito sa spoljašnje strane, umetali razni predmeti-zaštitnici: nož, vile, delovi srpa ili kose ili su po njima iscrtavani različiti zaštitni znakovi poput krsta kako bi se ukućani zaštitili od nečistih sila. U prolećnim i letnjim obredima, vrata su se kitila različitim biljkama sa apotropejskim (zaštitnim) dejstvom. Na pragu su se, ako je trebalo, prinosile žrtve.
U hrišćanskoj i jevrejskoj tradiciji važnost vrata je velika jer je Hrist vrata vere odnosno vrata spasenja. Troja vrata katedrale ili crkve označavaju veru, nadu i ljubav.
U savremenom poimanju sveta i života, vrata i dalje imaju graničnu funkciju – ona i dalje razdvajaju prostore, bez obzira na to što su se oni u međuvremenu desakralizovali, ali imaju i nesumnjivo praktičnu, zaštitnu funkciju. Jedno je izvesno, bez obzira na to da li ih posmatramo tradicionalnim ili modernim očima, vrata su veoma važan deo svakodnevnog života.
Izvori:
- V. Čajkanović, Studije iz srpske religije i folklora
- M. Elijade, Sveto i profano
- A. Gerbran – Ž. Ševalije, Rečnik simbola
- Š. Kulišić – P. Ž. Petrović – N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik
- Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola
- M. Matić, Vrata – kapija dva sveta
- S. M. Tolstoj – Lj. Radenković, Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik.
Autor teksta: Isidora Gordić
