* Samoodržive zgrade su zgrade zamišljene, projektovane i izvedene tako da u najvećoj mogućoj meri funkcioninšu nezavisno ili se minimalno oslanjajući na infrastrukturu kao što je snabdevanje električnom energijom, vodom, grejanjem ili hlađenjem. *
Ekološki održivi objekti za buduće generacije
Zagovornici samoodrživih zgrada ističu da ovakvi objekti imaju veoma povoljan odraz na životnu sredinu i istovremeno poboljšavaju bezbednost objekta i smanjuju cenu njegovog korišćenja. Ukoliko je zgrada nezavisna od lokalne infrastrukture ona je u isto vreme i bolje obezbeđena u slučaju nestanka električne energije, vode, gasa i drugih pogodnosti koje infrastruktura pruža, bez obzira na razlog nestanka pogodnosti. U ovom slučaju objekat će i dalje imati pristup energiji, bar na određeno vreme.
Prognozira se da će se gradska populacija na našoj planeti uvećati za čak 84% do 2050. godine. Sa postojećim rastom gradova i naselja i njihovim pretvaranjem u megalopolise postaje sve jasnije da je nephodno razmišljati u smeru razvoja objekata koji su mnogo energetski efikasniji od objekata koji se grade danas. Fokus na stvaranju ekološki održivih čistih gradskih sredina treba da obezbedi budućnost generacijama koje dolaze. U suprotnom, izuzetno zagađeni urbani centri današnjice tokom narednih nekoliko decenija evoluiraće u nešto mnogo gore i to na mnogo većoj teritoriji.
Princip samoodrživosti
Prosečna moderna visoka zgrada ili neboder nema sisteme samoodrživosti kao što su sistemi za generisanje električne energije ili preradu i ponovno korišćenje otpadnih voda kao ni pametne energetske sisteme koji omogućavaju praćene korišćenja električne energije na dnevnoj bazi. Takođe, prosečni neboderi danas nisu projektovani kako bi maksimalno iskoristili dnevnu svetlost niti prirodne uslove okruženja i ogromni su potrošači vode. Zbog ove kratkovidosti, ali i nedostatka brige za bilo kakva pitanja osim profita, većina objekata u današnjim velikim gradovima stvaraju ogromne količine ugljen-dioksida i na ovaj način utiču na globalno zagrevanje. Danas su ekološke teme, sa pravom, jedno od velikih pitanja za mnoge grane industrije i za arhitekte, inženjere i urbane planere koji žele da planiraju unapred imperativ je postao razvoj inovativnih samoodrživih objekata. Naravno, zakonska regulativa koja sankcioniše lošu i nagrađuje dobru urbanističku, arhitektonsku i inženjersku praksu u velikoj meri doprinosi ovakvom načinu razmišljanja.
Ranije je razvoj samoodržive arhitekture bio fokusiran pre svega na stambene objekte i objekte manjih razmera. Takođe, ovi objekti su pre svega proizvodili energiju za sopstvene potrebe. Danas, samoodržive kuće su projektovane na taj način da mogu da izvoze deo električne energije i vraćaju je u mrežu. Sve više se može primetiti da arhitekte i inženjeri počinju da razmišljaju da ideju o samoodrživosti primene i na druge tipologije kao što su poslovni prostori, tržni centri, fabrike i ostali javni objekti i sve je više objekata koji se grade upravo upotrebom sistema koji omogućavaju njihovu samoodrživost.
* Samoodrživost je princip koji se ne mora odnositi samo na gradnju novih objekata već se može primeniti i na starim objektima unapređujući infrastrukturu samog objekta i ugrađujući nove sisteme koji omogućuju da stari objekat dobije aspekte samoodrživosti. *
Samoodrživost na jednom objektu postiže se ugradnjom solarnih panela, mikro-hidro sistema, mikro sistema za obradu i ponovno korišćenje otpadnih voda kao i generatora električne energije koji se napajaju prirodnim gasom ili drugim sistemima.
U zemljama prvog sveta postoje novi građevinski standardi kao i pravna regulativa koja reguliše ovu oblast visokim porezima za građenje energetski neefikasnih zgrada, ali i posebnim ekonomskim inicijativama za upotrebu samoodrživih elemenata. Zbog ovoga se mnoge nove, ali i stare zgrade mogu rutinski opremiti tehnologijama koje će uticati na poboljšanje njihove samoodrživosti.
Jedna od najvažnijih stavki u postizanju samoodrživog objekta je električna energija to jest smanjenje potrebe za istom kao i redukovanje njenog korišćenja. Ovo se može postići upotrebom pasivne arhitekture kao što je projektovanje objekta tako da se u obzir uzimaju potrebe za svetlosnom energijom, orijentacija prostorija u odnosu na strane sveta ili u odnosu na izloženost vetru, ali i upotreba elemenata kao što su brisoleji koji smanjuju insolaciju i samim tim potrebu za hlađenjem prostora.
Osim pasivnih arhitektonskih mera moguća je upotreba generatora električne energije kao što su solarni paneli ili vetrenjače. Ovi elementi omogućavaju da objekat proizvodi sopstvenu električnu energiju i poslednjih godina postoji trend da se oni ugrađuju pre svega na krovove zgrada, ali se poslednjih godina javljaju i inovacije kao što su solarni paneli koji su sastavni elementi samog prozora.
* Kada se radi o potrošnji vode koja je, takođe, veoma važna stavka u današnjim objektima, mere za redukovanje potrošnje ili čuvanje vode su raznovrsne. Sve se češće u projektovanju i građenju novih zgrada može primetiti upotreba sistema za preradu i recikliranje otpadnih voda, posebno u zonama gde je voda redak i teže dostupan resurs kao što su, na primer, pustinje. *
Kada se radi o reciklaži vode postoji više metoda i načina na koji se ovo sprovodi ali se sistem uglavnom zasniva na prikupljanje otpadne vode iz kuhinja, lavaboa i kada ili tuš kabina koje se potom na različite načine prečišćavaju da bi se potom koristile za ispiranje toaleta. Postoje različiti sistemi kojima se ovo postiže, a zemlje u kojima se koristi ovakav tretman vode imaju razvijene zakone i pravilnike kojima se reguliše higijenski nivo koji je potrebno postiči kako bi ovaj proces prečišćavanja i ponovnog korišćenja bio na zadovoljavajućem higijenskom nivou.
Osim sistema za generisanje struje i recikliranje vode inžinjeri i arhitekte rade i na sistemi za preradu otpadnih voda, otpadnih materija, grejanja i hlađenja i ventilacije. Takođe razvijaju se sistemi i ideje koji će uvrstiti proizvodnju hrane u samoodrživi objekat kroz razvoj urbanog baštovanstva, hidroponskih bašti i ostalih inovativnih mera koje odgovaraju modernim gradskim sredinama.
Milenijumima ljudi su koristili energiju vatre, vode i vetra i pretvarali je u koristan rad ili prosto koristili za zagrevanje ili hlađenje prostora. Vodenice i vetrenjače su verovatno jedan od najstarijih primera koji ilustruju sposobnost i želju čoveka da koristi i sarađuje sa elementima prirode. Industrijska revolucija je dovela do razvoja novih tehnologija i povećala razmere u kojima se čovek počeo koristiti prirodnim silama što se najbolje vidi na primeru tekstilnih pogona čiji su razboji bili pokretani prvo silom vodene struje a potom, kako su se tehnologije razvijale, i na paru. Danas, zahvaljujući mnogo prefinjenijim tehnologijama, postoje mnoge građevine, kako stariji objekti tako i objekti novogradnje, koje generišu električnu energiju za sopstvene potrebe osvetljenja, grejanja ili hlađenja.
Autor: Irma Talović, d.i.a.
