Još od davnina čovek je smišljao načine kako da poboljša ono što mu je priroda omogućila. PVC je jedan od najstarijih veštačkih materijala koje je čovek izumeo, sa najdužom istorijom u industrijskoj proizvodnji. Pronalazak PVC-a vezuje se za više različitih mesta i vremena, nezavisnih jedni od drugih.
Još početkom 19. veka istraživači su izumeli PVC najmanje dva puta, jednom u Francuskoj, a drugi put u Nemačkoj. Oba puta ovaj polimer se pojavio kao čvrsta bela pojava u novootkrivenom vinil hlorid gasu kada je bivao izložen suncu. Ipak, tada je bilo jako teško baratati ovim materijalom tako da je njegova upotreba ipak morala da sačeka.
Tek početkom 20. veka nemački pronalazač patentirao je PVC koji je dobijao upravo korišćenjem sunčeve svetlosti. Najznačajnije otkriće na ovom polju desilo se u Sjedinjenim Američkim Državama kada je jedna kompanija angažovala industrijskog naučnika da napravi veštačku zamenu za veoma skupocenu prirodnu gumu. Njegovo eksperimentisanje je ponovo dovelo do polivinil hlorida. Ipak, u ovom slučaju, recesija se isprečila na putu PVC-a, ali se njegov pronalazač dosetio da ga koristi kao vodootporni sloj za tkaninu i time ga lansirao na tržište. Za vreme Drugog svetskog rata ovaj materijal je bio toliko tražen i to najviše za potrebe ratnih brodova.
Sredinom 20. veka proizvodnja ovog materijala je uzela maha. Razvijali su se novi oblici ovog materijala, poboljšavale njegove karakteristike, a naročito njegove primene. Ovaj materijal je bukvalno osvojio svet, a svoju ogromnu primenu je našao i u modernoj stolariji. Uočeno je da su njegove karakteristike kao što su otpornost na svetlo, na atmosferalije, hemikalije, ekstremne temperature i dr. činile ovaj materijal jako dobrim za primenu u građevinarstvu. Tako je PVC dospeo na treće mesto najprodavanijih plastika čitavog sveta. Mali troškovi proizvodnje i izdržljivost omogućili su mu primenu u skoro svim industrijama sveta.
Tako je Nemačka industrija počela proizvodnju PVC-a tridesetih godina dvadesetog veka, a proizvodnja u Velikoj Britaniji je počela četrdesetih godina. Od tog vremena postoji značajan razvoj u hemiji koji je povezan sa stabilizacijom, a samim tim i na otpornost na vremenske uticaje, što je dovelo do formulacija pogodnih za visoke tehničke primene u spoljnim upotrebama poput prozorskih profila.
PVC je skraćenica od polivinil-hlorid i proizvod je petrohemijske industrije. Sastoji se od ova dva hemiska elementa u skoro jednakom odnosu, s tim što većinski ide soli, a nešto manji nafti. Ipak, ovaj materijal je manje zavistan od nafte od svih drugih termoplastika. U njegovom sastoju se, za razliku od ostalih termoplastika, nalazi hlor, što mu daje visoku otpornost na požar, odnosno u slučaju požara materijal ima sposobnost samogasivosti.
Veliku zastupljenost na tržištu PVC duguje prvenstveno tome što se za razliku od većine materijala lako obrađuje i proizvodi. Ovom materijalu se po potrebi dodaju različiti aditivi gde onda finalni proizvod ispoljava različita svojstva. Tako PVC može biti mekan ili tvrd, fleksibilan ili krut i, iako smo navikli na beli, može biti i u različitim bojama. Može posedovati dobra izolativna svojstva, otporan je na hemikalije, na grebanje, habanje, vremenske uslove i, uopšte, kvalitetan PVC-a je dugotrajan, postojan i otporan, a takva je i stolarija izrađena od ovog materijala. Ono što je, takođe, veoma važno kod biranja stolarije je što je ova stolarija i veoma zahvalna za održavanje.
Čak 70% svog proizvedenog PVC-a u Evropi se koristi za proizvodnju prozora. Tu primenu duguju svojim karakteristikama, a s obzirom na to da su upravo prozori jedni od najvećih gubitnika energije na objektu, karakteristike kvalitetnog PVC-a su se upravo tu ispoljile. PVC ramovi se proizvode tako da su izliveni, uglovi i spojevi su zavareni, te nema neželjenog dihtunga i propuštanja vazduha. Za njihova dobra svojstva su jako važne komore koje ih čine, a koje su ispunjene vazduhom i što je više komora, to je i prozor boljih izolativnih karakteristika. Njihov broj najčešće iznosi šest i zapravo, vremenom raste – ranije je taj broj bio daleko manji.
Naravno, kod prozora se pažnja mora obratiti i na stakla, a pravilnim odabirom stakala koja ne emituju višak toplote se u kombinaciji sa PVC-om dobija stolarija savremene izgradnje. Tako je cena prosečnog PVC prozora, odnosno prozora prosečne veličine, oko 100 evra. Naravno, u zavisnosti od broja krila, da li su fiksni ili kako se otvaraju zavisi i njihova cena. Sličnih cena su i balkonska vrata od PVC-a klasičnih dimenzija.
Jedna od glavnih zamerki PVC stolariji je bio njen ekološki aspekt. Pošto je u pitanju veoma važan aspekt i na tom polju je došlo do napretka, te se danas dosta polaže na reciklažu ovih elemenata. U razvijenijem delu Evrope je sistem reciklaže dobro organizovan, što je jedna od ključnih stavki s obzirom da ova stolarija sadrži elemente koji su pogodni za reciklažu, ali i koji nisu. Stara PVC stolarija se sakuplja i sortira kao plastični otpad, odvaja se meka od tvrde plastike, pogodni delovi se recikliraju i zatim se vraćaju u proizvodnju novih proizvoda.
U pojedinim zemljama se ovakav otpad i spaljuje, ali su ovi elementi sastavljeni od gasova koji mogu biti kancerogeni pri spaljivaju te je jako važno da mesta na kojima se to vrši budu opremljena savremenom tehnologijom i odgovarajućim filterima. Ova tema je još uvek pod budnim okom javnosti i u tom smislu istom ćemo se tek baviti u budućnosti.
