Arhitektonski gledano, prozor je otvor u zidu ili strani zgrade, broda, kočije, automobila, aviona, pokretne strukture koja može biti složena ili jednostavna sa dvostrukom funkcijom – da propusti svetlost i svež vazduh u zatvoreni prostor i da, istovremeno, zaštiti ljude i imovinu koji se u tom prostoru nalaze od spoljnih opasnosti – elementarnih nepogoda ili provale.
Mogu biti najrazličitijih oblika – pravougaoni, kvadratni, okrugli, zaobljeni, špicasti – i dolaze sa različitim dekoracijama ili ramovima – sa stubovima, pilastrima, zabatima, pragovima. Pored funkcionalnog aspekta, prozori i njihovi ramovi su jedan od glavnih strukturnih elemenata fasade budući da ističu unutrašnju strukturu na spoljašnjoj.
Stakleni prozori su u široj upotrebi od 15. veka, a pre toga su relativno retko bili korišćeni u svetovnoj arhitekturi. U poslednje vreme prozori prestaju da budu samo otvori u zidu već postaju zid sâm, te se tako unutrašnjost i spoljašnjost prelivaju i pretapaju jedna u drugu.
U osnovi, dakle, prozori predstavljaju vizuelni most, ali i ranjivu granicu između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, između javnog i privatnog.
Prozor je, takođe, i deo kuće sa raznolikim simboličkim funkcijama, koji u obredima dobija svojstva specifičnog ulaza ili izlaza iz nje, što ga stavlja nasuprot vratima. Na simboličkom planu, prozor je povezivao čoveka sa kosmosom, nebeskim svetilima i prirodnim stihijama, te sa Bogom i svetom predaka, nalazimo u Slovenskoj mitologiji.
Jedan vojvođanski kuriozitet i jedna od njegovih brojnih definicija…
“Kibic-fenster je posebno dizajniran prozor da bi se sa njega ili kroz njega moglo kibicovati. Obavezno je morao imati i firange, posebno šivene, da bi se po potrebi onaj ko kibicuje mogao zakloniti i diskretno propratiti ono što ga zanima. Kibic-fenster je kroz razna vremena imao i razne uloge, ali uglavnom su ga koristile vojvođanske ‘frajle’ da bi pratile društvena događanja tog doba. Posebnu draž ima genijalno osmišljena izbočina koja vam omogućava da i u hladnim zimskim danima kibicujete kroz njega, a da pri tom na razlađujete kuću.”
Ako su u nekoj porodici često umirala deca, onda se kod Slovena novorođenče proturalo kroz prozor, kako bi se prevarila smrt i opasni duhovi, a detetu se obezbedio dug život. Kroz prozor su se iznosila i deca koja su umrla nekrštena, a ponekad i odrasli, ako su umrli od bolesti.
Kod Rusa postoji običaj otvaranja prozora kad neko umre i stavljanja šoljice sa vodom na njega kako bi duša, koja je ostavila telo mogla da se umije i odleti. U podušnim obredima, prozor je bio mesto komunikacije sa dušama umrlih. Nekada je kod Rusa bilo zabranjeno da se kroz prozor pljuje, da se baca smeće, jer se verovalo da ispod njega stoji anđeo gospodnji. Uopšte, na simboličkom planu, «stajati pod prozorom» označavalo je biti prosjak ili izaslanik od Boga. Kroz prozor se ponekad obavljao i ritualni dijalog između domaćina ili domaćice i koledara, koji govori u ime Boga.
Po legendi kod Slovena, prve kuće su pravljene bez prozora, a ljudi su pokušavali sitom i rešetom da unesu svetlost u kuću. Kod Srba, sveti Sava ih savetuje da otvore prozore na kućama i tako puste svetlost.
Na psihološkom planu, kad neko spolja gleda kroz prozor, onda je to simbolička želja da se zaviri u nesvesno i nepoznato, dok je gledanje napolje pogled u svesno i poznato. Otvoren prozor simboliše poziv, a zatvoren predstavlja privatnost. Razbijen prozor nagoveštava nasilje: razbijen spolja – upad; razbijen iznutra – beg. Osvetljen prozor simboliše nadu, a zatamnjen smrt.
Prozor je simbol slobode, prolaz iz zatvorenog prostora u beskrajna prostranstva sveta. To je prolaz koji omogućava svetlu, vazduhu, znanju, zvucima, predmetima… da slobodno dolaze i odlaze. Tako i naša duša ima prozor, um. Duša je poput zatvorenog prostora našeg unutrašnjeg sveta u kome su naša iskustva, ideje, misli, nadanja i snovi i odatle traže prozor u spoljni svet kako bi slobodno pohrlili napolje u ogromno prostranstvo dostignuća.
Kao otvor prema vazduhu i svetlosti prozor simbolizuje sposobnost primanja – ako je okrugao, takav je i prijem, znači kao onaj koji poseduje oko tj. svest; ako je otvor četvrtast, reč je o zemaljskom prijemu u odnosu na ono što dolazi sa neba.
U crkvenoj arhitekturi prozori su sakralni delovi građevine, naročito na srednjovekovnim katedralama na kojima stoje ogromni prozori sa vitražima jer oni nagovešatavaju nadolazeću raskoš «nebeskog Jerusalima». Svetlost koja dolazi spolja tj. odozgo, odgovara Božjem duhu, dok su sami prozori Bogorodičin simbol (oni ne svetle sami od sebe, nego tek kad ih obasja božanska svetlost).
I dok je našim roditeljima televizija bila prvi prozor u svet, naša deca danas sazrevaju gledajući u bezbrojne prozore na računarima. Stoleće iza nas donelo je profanizaciju i desakralizaciju skoro svega – od staništa do ljudskih relacija. Ipak, neke mitske matrice u nama i oko nas i dalje postoje, priznali mi to ili ne, i oblikuju naše živote.
Tekst i fotografije: Isidora Gordić
Izvori:
H. Biderman, Rečnik simbola
A. Gerbran – Ž. Ševalije, Rečnik simbola
Š. Kulišić – P. Ž. Petrović – N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik
Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola
W. Stewart, Imagery & Symbolism in Counselling
S. M. Tolstoj – Lj. Radenković, Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik.
Ž. Trebješanin, Rečnik Jungovih pojmova i simbola
