Akustički ambijent u stanovima koji bi se mogao okarakterisati kao „potpuna tišina“ predstavlja zanimljiv ideal koji mnogi priželjkuju. Takvo stanje nije definisano kao fizički pojam, već je subjektivna kategorija, kao zamišljeni ambijent u kome će ljudi imati svoj mir i u kome neće biti ometajućih zvukova. U praksi to uvek dodatno prati interesovanje za načine na koji se „potpuna tišina“ može obezbediti, i to smatra zadatkom arhitekata i građevinara.
Uvek je bilo žalbi na neadekvatan zvučni komfor u zgradama zbog ugrožavanja neželjenim zvukovima. Dugo su takve žalbe uglavnom upućivane vlasnicima prepoznatljivih izvora buke, a to su: tuđi klima uređaji, saobraćaj, muzika iz obližnjih ugostiteljskih objekata, industrija i slično. Komšijsko ugrožavanje bukom svodilo se samo na pojavu ekscesnih događaja u susednim stanovima, poput proslava ili svađa, kada je prisustvo suseda postajalo čujno.
Danas se fokus stanarskog nezadovoljstva u zgradama pomerio s prepoznatljivih izvora buke neminovnih u urbanoj sredini na okolnost da u stanovima postoji mnogo kompleksnija zvučna slika. Pritužbe se odnose na opštu primetnost raznih zvučnih manifestacija iz zgrade, koje ponekad nije moguće prostorno locirati: razgovor iz okolnih stanova i bez ekscesnih događaja, aktivnosti ljudi u zajedničkom hodniku, rad sistema za grejanje, kao i zvukovi neidentifikovanih zvučnih izvora. U takvim okolnostima žalbe se usmeravaju na one koji su zgradu projektovali i izgradili.
Jedno moguće objašnjenje za takvu situaciju je da se prag tolerancije ljudi s vremenom spustio, i da se ometanja iz okruženja više ne prihvata kao neumitnost urbanog stanovanja. Može se takođe pretpostaviti da u novim zgradama, koje podrazumevaju višu cenu kvadrata, ljudi generalno imaju veća očekivanja, pa samim tim i više zahteve. Sve ovo svakako može može imati uticaja, ali ne objašnjava sasvim potpuno stanje stvari. Naime, problem je složeniji.
Zvučni komfor je kompleksan pojam koji ima nekoliko komponenti, među kojim je svakako najvažnija primetnost govora iz okruženja. Prepoznavanje i razumevanje govora među svim drugim prisutnim zvukovima kompleksan je fizički, ali i psihoakustički fenomen, koji ima ometajući učinak. Prevashodno je određen zvučnom izolacijom pregrada, što se razmatra u procesu projektovanja zgrada (mada u Srbiji postoje projekti u kojima je to zanemareno). Manje je, ili nije uopšte poznato da na čujnost i razumljivost govora utiču i neki akustički faktori koji nikad nisu predmet projektantskog razmatranja. Praksa je pokazala da su u novim zgradama upravo oni postali važan uzrok nezadovoljstva zvučnim komforom.
FAKTORI KOJI ODREĐUJU ZVUČNI KOMFOR U ZGRADAMA
Numeričke vrednosti kriterijuma za zvučnu izolaciju zapisane u normativima zasnivaju se na dve početne informacije:
- na podacima o očekivanom nivou zvuka koji nastaje pri razgovoru ljudi u stanovima,
- na očekivanom nivou opšte ambijentalne buke u boravišnim prostorijama.
U kriterijume zvučne izolacije zapisane u standardu SRPS U.J6.201 ugrađena je pretpostavka da očekivani ekvivalentni nivo zvuka u normalnim prostorijama stanova ne prelazi 70 dBA. Jedno ranije istraživanje u Srbiji pokazalo je da stanje u stanovima potvrđuje tu pretpostavku, osim naravno u ekscesnim događajima. U kriterijume je ugrađena i pretpostavka da je očekivani nivo ambijentalne buke u stanovima (u spavaćim sobama noću) koja potiče od svih izvora zvuka u okruženju oko 30 dBA. Tome treba dodati da su zahtevi zvučne izolacije definisani u SRPS U.J6.201 postavljeni na donjoj granici prihvatljivosti ispod koje se ne sme ići.
U teoriji je pokazano da izolaciona moć pregrada ne određuje jednoznačno stanje zvučnog komfora, jer postoje i drugi faktori koji određuju prepoznatljivost i razumljivost komšijskog govora. Objašnjenje se može naći u teoriji telekomunikacija, gde je pokazano da mogućnost prepoznavanja korisnog signala određuje odnos signal/šum. Ista zakonitost važi za prepoznavanje govora čulom sluha, pri čemu je sada koristan signal govor koji dospeva kroz zidove i određen je zvučnom izolacijom, a šum čini ambijentalna buka na mestu slušaoca. Što je veća tišina u stanu, to se govor iz komšiluka lakše detektuje.
Dakle, stanje zvučnog komfora zavisi od stanja „tišine“, ali na način suprotan od očekivanog: što veća tišina, to se lakše čuju ometajući zvukovi iz okruženja. Otuda u istim uslovima zvučne izolacije komšijski govor može biti primetan, ali i ne mora, jer odnos signal/šum može biti različit.
U urbanoj sredini ambijentalna buka u zgradama potiče od više izvora: od zvuka saobraćaja koji dospeva kroz fasadne otvore, od zvuka raznih izvora u zgradi koji dospeva kroz konstrukciju zgrade i instalacije, od zvuka uređaja u stanovima (frižider, vodovod, klima uređaj, računari i druga oprema), itd. Takva buka je monotona, pa njeno prisustvo ima efekat maskiranja neželjenih zvukova.
KAKO NASTAJE FENOMEN NEDOVOLJNE PRIVATNOSTI
Noviji primeri iz prakse akustičkih konsultantanata potvrđuju teoriju da zvučni komfor zavisi od stanja ambijentalne buke u stanovima. Jedan ilustrativan primer sa dva stana prikazan je na slici. Izmerena vrednost izolacione moći između njih bila je 52 dB, što je naznačeno na slici. To znači da zgrada nominalno zadovoljava minimalni zahtev iz SRPS U.J6.201, i u tom smislu nema defekata.
Istovremeno je utvrđeno da se sa takvom zvučnom izolacijom stanje privatnosti u ta dva susedna stana doživljava različito, iako ih razdvaja ista pregrada. U jednom smeru se govor iz susedstva može čuti, što je i iniciralo poziv konsultanatima, dok se u suprotnom smeru govor ne čuje i stanari nisu imali primedbe na izolaciju. U analizi čujnosti govora korišćena su neutralne grupe ljudi kao izvor govora u jednom stanu i kao slušaoci u drugom, tako da je eliminisan eventualni uticaj individualnih karakteristika stanara i njihove fokusiranosti na problem.
Da bi se objasnio ovaj fenomen, „jednosmerne“ izolacije izvršeno je merenje nivoa ambijentalne buke u obe prostorije. Rezultati su takođe prikazani u slici. U prostoriji gde se ne primećuje govor iz susednog stana nivo ambijentane buke bio je oko 30 dBA, što je u skladu sa zakonskom normom za period noći. Ovakvo stanje buke dominantno je posledica zatečenog stanja kvaliteta prozora i prisustva raznih izvora zvuka u stanu. U prostoriji susednog stana, u kojoj se razaznaje govor iz susedstva, izmeren je nivo ambijentalne buke oko 20 dBA. U tom stanu su stavljeni novi fasadni prozori velike izolacione moći i svi kućni uređaji su novi.
Iako je stanje zvučne izolacije isto za oba smera slušanja, razlika u nivou ambijentalne buke od 10 dB učinila je da odnos signal/šum u dve prostorije bude različit, što je omogućilo prepoznatljivost komšijskog govora samo u jednoj od njih.
Merenja ambijentalne buke u novim zgradama pokazala su da je ideal „tišine“ u stanovima danas skoro dostignut, ako se pod time podrazumeva da je nivo buke praktično ispod praga primetnosti čulom sluha. U većini zgrada su izmerene vrednosti bliske 20 dBA, a konstatovan je jedan ekstremni slučaj, gde je u spavaćoj sobi stana izmereno samo 17 dBA. Takvo stanje ambijentalne buke posledica je zahteva energetske efikasnosti koji su nametnuli prozore sa složenim oknima, zatim sve tiši kućni uređaji, a verovatno i veći prostorni standardi, zbog kojih se broj kvadratnih metara prostora po osobi s vremenom povećao. Sve je to na svoj način doprinelo toliko željenom stanju tišine u zgradama, ali i neumitno olakšalo čujnost svega što dolazi iz okruženja.
ŠTA SE MOŽE UČINITI?
U svakodnevnom životu se taj željeni ideal tišine izmetnuo u problem koji se možda najtačnije može označiti kao „prekomerna tišina“. Stanje kome se težilo neočekivano je otvorilo Pandorinu kutiju neželjenih zvukova iz okruženja. S njim je nestalo blagotvorno zaštitno dejstvo umerene ambijentalne buke, koja ometajuće zvukove maskira, a da ljudi nisu ni svesni njenog postojanja. Tako je otvoreno pitanje šta projektanti mogu učiniti da se taj problem izbegne.
Prvi logičan korak je da se zahtevi izolacionih svojstava pregrada podese prema postignutoj tišini. To podrazumeva projektovanje zidova između stanova koji imaju izolacionu moć znatno veću od minimalno zahtevanih 52 dB u domaćoj regulativi. U državama Evrope, gde postoji klasifikacija zgradâ u pogledu njihovog akustičkog kvaliteta, za najvišu klasu stanova propisana je izolaciona moć veća od 60 dB. Naravno da takav zahtev komplikuje izbor materijalizacije pregradnih zidova, ponekad zahteva poseban pristup u rešavanju konstrukcije zgrade, a možda i poskupljuje gradnju. Takva promena zahteva otklon od projektantske prakse ustaljene u Srbiji.
Drugi mogući korak je da se i u stanovima, kao što se radi u poslovnim zgradama, deluje u domenu ambijentalne buke i na neki način spreči pojava „prekomerne tišine“. To zahteva inovativna rešenja u domenu zvučne izolacije, koja će omogućiti doziranje prodora spoljašnje buke, a ne samo njeno maksimalno potiskivanje. Jednostavniji put za sprečavanje „prekomerne tišine“ jeste da se kontrola nivoa ambijentalne buke realizuje nekim pomoćnim, „negrađevinskim“ sredstvima. Naravno, u granicama nivoa koji neće privlačiti pažnju čula sluha.
Poseban zadatak je sanacija kada stanje privatnosti ne zadovoljava korisnike zgrade jer je ostvarena „nekontrolisana tišina“. To uvek vodi nekakvim korekcijama zvučne izolacije, ali najčešće iskrsava problem jer takva intervencija podrazumeva destrukciju postojećeg enterijera. Time se otvara široko polje za istraživanje koje uključuje razvoj tehnoloških ili građevinskih sredstava, ali i istraživanje u oblasti koja je u literaturi nazvana soundscape. Ta tema za prostore stanova još nije obrađivana.
UMESTO ZAKLJUČKA
Opisani primeri iz inženjerske prakse ‒ „jednosmerno“ komšijsko ometanje i izmereni nivoi ambijentalne buke u stanovima ‒ pokazuju koliko je delikatno pitanje tišine u stanovima. Prekomerna tišina, ako je ne prati odgovarajući kvalitet zvučne izolacije, omogućava primetnost raznih zvukova iz okoline, pa kroz tu pojavu degradira zvučni komfor.
Stanje prekomerne tišine u zgradama nastalo je kao sekundarna posledica procesa nezavisnih od arhitektonske akustike. Ona je kolateralni rezultat težnje ka poboljšanju zgrada i njihovoj održivosti, s jedne, i napretka savremene tehnologije kućnih uređaja, s druge strane. Ukratko, prekomerna tišina u stanovima nije nastala kao rezultat unapred postavljenog cilja u arhitektonskoj akustici, već su joj najveći doprinos dala pravila energetske efikasnosti.
Problem je odavno konstatovan u literaturi. Dobar primer je urednički članak „Acoustics: The Biggest Complaint in LEED-Certified Office Buildings“, objavljen na sajtu Building.com. Autor konstatuje da je u savremenim poslovnim zgradama opšta težnja za stišavanjem svega što proizvodi zvuk učinila da se u velikim kancelarijama šuškanje papirom može čuti na rastojanju do čak deset metara. S vremenom su u zgradama kao jedini izvori zvuka čije delovanje ljudski sluh prepoznaje ostale ljudske aktivnosti, a njihovo prepoznavanje degradira zvučni komfor.
Za nastali problem investitorima i projektantima ostaje rešenje da, srazmerno dostignućima u stvaranju prekomerne tišine, „podignu letvicu“ kriterijuma zvučne izolacije. To bi značilo pažljivo propisivanje kriterijuma koji se moraju uneti u projektni zadatak, i koji moraju biti adekvatno stroži od onoga što je dosad bila (i dalje jeste) projektantska praksa.
Da bi se dozvolio luksuz „prekomerne tišine“ neophodno je usvojiti „prekomerne“ vrednosti zvučne izolacije.
Za uspeh takve prakse treba znati da usvajanje strožih zahteva zvučne izolacije otvara problem bitno drugačijeg koncepta u projektovanju pregradnih elemenata, zidova i tavanica, kao i promenu mnogih detalja u njihovom izvođenju. Ali to je još jedna nova i kompleksna stručna tema, koja zahteva poseban tretman.
Autori teksta: Prof. dr Miomir Mijić, Prof. dr Dragana Šumarac Pavlović
