SUDBINSKI spoj stakla i metala
Svaka epoha sa sobom nosi karakteristična obeležja po kojima je prepoznatljiva i u teoriji i u praksi. Ta svojstva naročito su uočljiva u likovnoj umetnosti, gde se po odabiru određenih boja, po načinu pravljenja poteza četkicom, ili već po maniru u kom se izrađuju skulpture, prilično nedvosmisleno može odrediti iz kog je perioda konkretno delo. Umetnosti je po polju rada dobrim delom bliska oblast arhitekture, koja je zapravo, slobodno možemo reći, umetnost projektovanja ispoljena kroz izgradnju lepog.
Naravno, nije svaki projektovan i podignut objekat vredan pažnje iz ugla estetske vrednosti, jer je, činjenica, većina njih sagrađena iz praktičnih razloga i stoga suštinski ima dominantnu funkcionalnu dimenziju. Obeležjima jedne epohe u arhitekturi mogu se smatrati građevine koje karakterističnošću svog izgleda privlače pažnju i izazivaju divljenje velikog broja posmatrača, zadovoljavaju određene vizuelne kriterijume klasično ili neobično lepog i na kojima se jasno mogu videti simboli date epohe.
Kao što smo videli na primeru umetnosti, u pokazatelje karakteristika jednog arhitektonskog stvaralačkog perioda mogu se ubrojati korišćeni materijali, tehnike rada, koncepti i najčešće prikazivani oblici i motivi.
Postmodernizam je po mnogo čemu osoben period, u kome postoji sukob više stvaralačkih tendencija. Taj kreatorski konflikt odvija se na liniji između retrospektivnog i progresivnog postmodernizma.
Prvi je reakcija na modernu i bazira se na kontriranju njenom preteranom funkcionalizmu i uprošćenosti oblika i prostora, a zagovara ponovno okretanje simetriji, detalju i ornamentima i vraćanje stubova, lučnih prozora i sličnih ukrasa u arhitekturu – elemenata iz antičkog doba koji su se ponovo „vratili na scenu“ u renesansi, a koje retro postmoderna smatra vrhuncem umetničkog izraza gradnje.
Drugi se ne bavi elementima i pojedinačnim oblicima, već predstavlja pravac forme celine i koncepta, pravac koji u zamenu za takozvani „međunarodni stil“ moderne nudi konstruktivni dinamični sukob oblika, praćen akcentovanom hromatikom odnosno naglašenim bojama. Kao što i sam naziv kaže, retrospektivni postmodernizam ima za cilj vraćanje u upotrebu „starih dobrih“ tehnika, elemenata i fasada iz perioda pre modernizma, koje se u skladu sa sadašnjim izborom materijala najčešće završno oblažu akrilom i sličnim masama. Progresivni predstavlja upravo ono što većina nas podrazumeva pod izrazom „savremena gradnja“, stil koji ključno karakteriše vrsta materijala, pa tek onda njihovo kombinovanje, instant prepoznatljiv po spoju stakla i metala.
Lice progresivne postmoderne predstavljaju aluminijumske – staklene fasade, rešenje za spoljašnje ili unutrašnje oblaganje objekata, poznato i pod nazivom zid zavese. Sastavljene su od samonosivih elemenata izrađenih od aluminijumskih profila i stakla. Prema načinu spajanja sastavnih elemenata i finalnom izgledu razlikujemo klasične (kontinuirane), polustrukturalne i strukturalne fasade.
U sistemu kontinuirane fasade staklene panele vidno razdvajaju horizontalni i vertikalni nosači – profili koji su potpuno vidljivi na fasadi, tako da formiraju mrežu (takozvani raster) sa panelima. Generalno, za sve tipove fasada koriste se profili širine 55mm između kojih ide sistem jednostrukog, dvostrukog ili trostrukog zastakljivanja. U skladu s tim debljina staklo paketa varira od 24mm do 52mm, a svaki stakleni element upotpunjuje dva ili tri nivoa zaptivanja. Prozori se otvaraju oko vertikalne i / ili donje horizontalne ose, a zahvaljujući bogatoj ponudi poklopnih profila i stubova od dekorativnog aluminijuma i nerđajućeg čelika mogu se postići različiti izgledi objekta.
Kod polu-strukturalnih sistema na fasadi dominiraju stakleni paneli. Noseći aluminijumski profili su skriveni, a jedini vidljiv deo jesu obodi fasade i diskretan ram oko svakog panela, debljine svega 2,5cm.
U zavisnosti od odabira konkretnog fasadnog sistema ovde je moguće integrisanje otvarajućih polja (prozora) sa različitim tipovima otvaranja. Za razliku od prethodna dva, na sistemu strukturalne fasade nema vidljivih aluminijumskih delova, zahvaljujući načinu izvođenja lepljenjem stakla za profile. Prozori se otvaraju isključivo oko gornje horizontalne osovine ka spolja, a svi stakleni elementi imaju uniformni izgled, bez obzira da li se radi o otvarajućim, fiksnim ili parapetnim delovima fasade.
I staklo i metal spadaju u impresiono „hladne“ materijale, a ta impresija dodatno se pojačava njihovim kombinovanjem. Hladnoća i sterilnost izgleda glavni su argumenti protivnika ovakve postmoderne arhitekture, koji smatraju da je takva estetika mnogo primerenija poslovnom nego stambenom prostoru. Ako je i adekvatna za stambeni prostor, po senzibilitetu bi odgovarala za uređenje stanova ljudi od karijere, koji i ono malo slobodnog vremena koje imaju posvećuju poslu, a ne za uređenje porodične kuće u kojoj će se igrati deca i priređivati topla praznična okupljanja.
Za pobornike je, međutim, takvo viđenje kratkovido, jer potpuno ispušta iz vida eleganciju, lepotu linija i mogućnosti dobro doziranog igranja oblicima, koje nudi univerzalna primenljivost aluminijuma i praktična lepota stakla. Koncept aluminijumske konstrukcije i velikih staklenih površina, preuzet iz biznis arhitekture velikih svetskih korporacija, primenom na stambeni prostor u potpunosti menja svoju bit. Inicijalno je osmišljen da bi stvorio atmosferu transparentnosti među zaposlenima (i kancelarije članova upravnog odbora su istog izgleda kao i sve ostale), ali i da bi poslao poruku saradnicima date kompanije da je njeno poslovanje legalno i da nema šta da krije, a u isto vreme da je reč o moćnom preduzeću na stabilnim nogama. Kada je reč o domu podignutom u ovom maniru, tu već prozirnost stakla nije upotrebljena radi isticanja transparentnosti i međusobne kontrole zaposlenih, već da bi prostor bio što bolje osvetljen i da bi odisao slobodom i nesputanošću.
Greška je spoj stakla i metala posmatrati isključivo kao trend “zapadnog stila“. Iako ovaj spoj jeste nastao na tlu američkog kontinenta i Zapadne Evrope, uspešno je usvojen i na istoku, toliko uspešno da se može reći da smo stigli do tačke kada se zapad sve više okreće nekim drugim materijalima i stilovima, a istok je taj koji „brani boje“ aluminijumskih i staklenih fasada. Čist primer je Dubai, ali i ostali gradovi Ujedinjenih Arapskih Emirata, u koje kao da je odavno stigao 22. vek, a mogli bi im se pridodati Singapur, Hong Kong, Tokio, Kuala Lumpur i još neke prestonice Dalekog Istoka.
Naše tržište moglo bi se proglasiti ambivalentnim. Radovi postmoderne već deceniju i po vidljivi su u sferi biznisa, a od pre sedam-osam godina i u arhitekturi stambenih zgrada, koja na vrlo dopadljiv način kreira ambijent savremenog doma – visokotehnološki opremljenog i ukusno uređenog mirnog mesta za odmor. Mesta koje ima sve što vam treba kako biste išli u korak sa sadašnjicom, ali je i pored toga utočište. Taj isti recept još uvek nije do kraja uspešno primenjen na privatne kuće, što znači da prihvatamo da kupujemo stanove u zgradama izgrađenim „po poslednjoj modi“, ali kada se radi o objektu koji treba da uredimo sami, tu već nismo spremni na veliki iskorak. To samo još jednom potvrđuje da nijedan stil nije naprečac osvojio svet, a da bi što duže bio aktuelan najbolje je postepeno ga uvoditi u sve sfere življenja.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
