Staklo kao materijal pojavilo se vrlo rano u ljudskoj istoriji. Premda se dugo smatralo da se njegov nastanak vezuje za Mesopotamiju, posle su se pojavili dokazi da su prvi predmeti od stakla potekli iz drevnog Egipta.
Sa prozorskim staklima, pak, situacija je bila nešto drugačija. Naime, kada su prozori i prozorska stakla u pitanju, istorija je morala da sačeka Rimsko carstvo kako bi civilizacija došla do ovog otkrića. Staklo se koristilo i za ukrasne kućne predmete, ali i za prozore i mozaike od kojih su se prozorska stakla tada uglavnom sastojala. Prozori su imali obojena stakla pre svega zbog toga što su Rimljani, oslanjajući se na grčke tehnike obrade, razvili tehniku pravljenja obojenog stakla.
Ipak, takvo prozorsko staklo nije bilo ni slično današnjem. Pre svega, bilo je isuviše debelo da bi u dovoljnoj meri propuštalo svetlost, a s obzirom na tehniku proizvodnje, nije bilo ni izbliza finog kvaliteta kao danas. Staklena ploča bila je postavljena u drveni ram i bila je gotovo neprozirna za ljudsko oko.
Tek će kasnije, kada su Rimljani razvili čuvenu tehniku duvanja stakla, prozori i njihova stakla postati prozirni i uglačani. Ovaj napredak u prozorskom staklu vezuje se za treći vek, da bi se već od sedmog veka staklo koristilo daleko više, o čemu iz ovog perioda svedoči veliki broj artefakata.
Smatra se da ovakav skok popularnosti prozora i prozorskih stakala posledica širenja hrišćanstva i velikom broju crkava i manastira koji su imali prozore. Najstarije vitražno staklo koje je sačuvano do danas nalazi se u Augsburškoj katedrali. Veruje se da je to staklo, koje nazivaju Prorokovim prozorima, nastalo oko 1065. godine.
Sa padom Rima, desio se i pad u napretku tehnologije, pa je tako i razvoj prozora i stakla doživeo stagnaciju. Premda su crkve i dalje koristile vitraž, obična domaćinstva nisu mogla da priušte staklo, te su prozori bili retka pojava i bili su pokazatelji statusa u društvu.
Čak i onda kada bi neka kuća imala prozor, on bi bilo samo mali otvor u zidu koji se zatvarao drvenim kapcima. Umesto stakla ljudi su koristili životinjsku kožu koja bi bila odrana i nauljena kako bi propuštala nešto svetlosti, a opet zadržavala toplotu u kući.
Srednji vek beleži ponovni uspon stakla za prozore i to od XIV veka. U Francuskoj nastaje nova metoda pravljenja takozvanog krunskog stakla koje i dalje nije bilo dovoljno bistro i glatko, ali je propuštalo daleko više svetlosti nego ranije. Ovo staklo dobijalo se tako što su se mehurići stakla ravnali u male krugove duž prozorske ploče, a njegova prednost bila je ta što nije sadržalo olovo i gvožđe.
Već do XVI veka prozorska stakla bila su široko rasprostranjena za tadašnje standarde, iako su i dalje smatrana luksuzom. Čak su i bogate porodice imale svega po jedan prozor i to u najbitnijim prostorijama, odnosno onim koji su bili mesto gde se najčešće boravilo. Postoje čak i priče da su, kako bi sačuvali staklo, svoju vrednu imovinu, pripadnici viših slojeva naređivali da se ono skine sa prozora i odloži negde na sigurno onda kada oni odu na put.
Sa razvojem industrije razvila se i proizvodnja stakla i to naročito nakon što je osmišljena nova, daleko jeftinija metoda dobilanja natrijum karbonata, koji je jedna od važnijih sirovina od kojih staklo nastaje. Nakon ovog pronalaska u kasnom XVIII veku, proizvodnja prozorskog stakla postala je masovna. Danas, u 21. veku mi već pričamo o 3D staklu, najnovijoj reči tehnike i nečemu što smo kao društvo zaslužili ispitujući krajnje granice ovog, nekada tako dragocenog, materijala.
