U proteklih nekoliko godina pitanje bezbednosti doma postalo je pitanje svakog prosečnog građanina. Linija razdvajanja onih koji bi zbog imovinskog stanja mogli biti žrtve provalnika i onih koji se u taj profil ne uklapaju, odavno je izbrisana. Svakodnevni izveštaji policije i medija o razbojništvima i pljačkama stambenih objekata čiji broj vrtoglavo raste, čini se, definitivno treba da nas učvrste u uverenju da je krajnje vreme da pojačamo mere bezbednosti privatnih poseda.
Sigurnost tokom vremena
Zapravo, za većinu nas ispravnije bi bilo reći da uvedemo bilo kakve mere, a oni koji su na ovu temu do sada ipak preduzimali nešto, da obnove svoj sigurnosni sistem pomoću nekog od najnovijih proizvoda na tržištu. Do pre tridesetak godina pojam sigurnosnih vrata, a pogotovo sigurnosnih sistema, u svetu još uvek nije postojao. Ulazna vrata od sobnih su se razlikovala samo po masivnosti i donekle po vrsti materijala izrade (ako su sobna vrata pravljena od drvnih prerađevina iverice ili medijapana, ulazna su bila od punog drveta i slično), a osim zaključavanja nasilan ulazak u objekat mogao se usporiti ili eventualno pokušati sprečiti pomoću reze ili lanca.
Negde početkom devedesetih nastali su prvi alarmni sistemi sa šifrom, na koje je u SAD, zemlji-pioniru u ovoj oblasti, ubrzo nadovezana funkcija direktnog aktiviranja telefona u policijskoj stanici u slučaju nasilnog ulaska u objekat. Razvoj sigurnosnih vrata kao proizvoda iz posebne, bezbednosne kategorije, vremenski je malo “kaskao” za sigurnosnim sistemima. Logika je glasila da je alarm dovoljan i da će njegovim aktiviranjem glasan zvuk sirene privući dovoljno pažnje okoline i policijskih patrola na objekat i tako sprečiti pljačku. To je, nažalost, potrajalo samo dok provalnici nisu proučili princip rada tadašnjih alarma i pronašli način da ih onesposobe.
Za efikasnu zaštitu neophodno je stvoriti spregu dovoljno jakih vrata napravljenih od kvalitetnih komponenti i dobro isprogramiranog sistema koji neće zakazati prvom prilikom.
Konstrukcija sigurnosnih vrata
Sigurnosna vrata najpre su pravljena od čelika. Imala su čelični štok i oplatu krila, ispod koje je sa spoljne strane bila rešetka od takozvanih kutijastih čeličnih profila kao prvi nivo zaštite i ujedno nosilac vrata. Sa unutrašnje strane na oplatu je nalegao čelični lim, a u sredinu je išla ispuna od staklene vune ili sunđera. Taj dodatak imao je dvostruku ulogu zvučnog i toplotnog izolatora, ali je istovremeno predstavljao važan središnji sloj koji doprinosi većoj ukupnoj debljini krila i otežava njegovo probijanje sekačem za metal. Međutim, ova vrata zasnivala su se na mehaničkom sistemu – imala su samo gornju i donju bravarsku šarku sa blokadom pomoću dva horizontalna šipa i cilindar-bravu sa zaključavanjem u tri tačke i tri smera.
Osim čeličnih, postojali su modeli sa pločastom oplatom – mekšom od furnira i nešto tvrđom od lesonita, ali svi oni koji su se odlučivali za vizuelno dopadljiviju opciju u odnosu na nekoliko puta otporniji čelik, najčešće su plaćali danak neiskustvu. Sa takvom tankom oplatom i mekom ispunom (bez obzira da li je sunđerasta ili vunena) obesmišljava se čitav koncept sigurnosnih vrata, koja se maltene svode na rang tapaciranih, zvučno izolovanih, jer se u krajnjem taj jedan unutrašnji lim mogao izbušiti i iseći odgovarajućim alatom a brava fizički skinuti ako obijanje ne uspe. Naravno, sistem se uvek mogao upotpuniti nekim alarmnim uređajem, ali kao što je već uočeno, svi tipizirani sistemi serijske proizvodnje koje provalnici bez problema mogu naći u slobodnoj prodaji kako bi “uradili domaći zadatak”, su laka meta.
Kako zbuniti provalnike
Zbog političkih prilika 90-tih koje su uslovile ekonomsku izolovanost, u našoj zemlji je bilo teško dostupno bukvalno sve, počevši od najosnovnijih životnih namirnica, pa zaključno sa proizvodima poput tehničkih aparata različite namene. U takvim okolnostima sigurnosna vrata (koja su se mogla nabaviti samo iz uvoza) bila su prava egzotika i važila su za nešto što imaju samo oni sa mnogo novca, jer su samo njima i potrebna.
Na temu istorijata sigurnosnih vrata ne možemo govoriti, a da ne pomenemo najčuveniji brend iz ovog perioda. “One Touch Lock” vrata epitet favorita korisnika zaslužila su zbog nesvakidašnjeg sistema, sa kojim bi čak i danas mogla do određene mere da pariraju konkurenciji. Osim klasičnog pokretanja pomoću ključa, ova vrata imala su alternativni sistem otključavanja i zaključavanja pomoću kvake (zaključavaju se jednim dodirom odnosno pokretanjem kvake, a ponavljanjem tog pokreta opet otključavaju). Možda deluje uprošćeno i bezbednosno upitno, ali ovaj sistem za korisnike je bio jednostavan za upotrebu jednom kad se naviknu na njegov princip, a provalnike je zbunjivao i otežavao nasilno otvaranje zbog netipičnosti mehanizma.
Inovacije sigurnosnih vrata
Kada je reč o uvođenju inovacija u oblast sigurnosnih sistema, razmišljanje proizvođača išlo je u logičnom pravcu da treba poći od osnovnog i pre svega se pozabaviti unapređenjem kvaliteta vrata.
Štok je pojačan još jednim redom kutijastih profila dimenzija 50x30x1,5mm ili 60x40x2mm (zavisno od veličine vrata), koji se sada prave i od eloksiranog aluminijuma radi smanjivanja ukupne mase konstrukcije. Uvedena su dva pregradna lima debljine 1-2mm tako što je dodat još jedan ispod oplate krila sa spoljne strane, kao i srednja šarka, što automatski znači tri blokirajuća šipa.
Kao kostur zaštite u središtu je ostala rešetka koju okružuje ispuna od staklene vune, sunđera ili stiropora, debljine do 50mm.
Gumi na štoku dodate su duple dihtung gume duž svih ivica krila radi boljeg prianjanja pri zatvaranju, a efekat vakuuma postignut je pomoću čeličnog praga ili padajuće zavesice. Sa estetsko-bezbednosne strane oplata od lesonita zamenjena je sa dve 10-milimetarske od medijapana, što sve ukupno daje vrata debljine poprečnog preseka između 58,5mm i 72mm, koja varira zavisno od debljine svakog pojedinačnog sloja i broja slojeva i sledstveno doprinosi redukciji buke u opsegu od 31-42dB.
Sigurnosna vrata dostupna na tržištu
Sigurnosna vrata standardno se prave u dimenzijama 90x202cm i 100x205cm, u dve boje – beloj i braon, sa dodatnom opcijom šare drveta. Sa štoka su uklonjene pervajz lajsne kako bi se po želji kupca mogla postaviti i na unutrašnju i na spoljašnju ivicu zida, a prag je “presvučen” slojem prohroma koji smanjuje mogućnost oštećenja. Bez namere da se omalovaže ili obezvrede proizvodi koji vode poreklo sa azijskog kontinenta, a naročito iz Kine, jedno upozorenje ipak se čini neophodnim. U praksi se pokazalo da kineska sigurnosna vrata, inače popularna zbog povoljne cene, imaju određeno dimenziono odstupanje u odnosu na deklaraciju (ona koja uopšte imaju deklaraciju), što može prouzrokovati nemale probleme prilikom montaže. Doduše, lakše će biti rešivo ako su nešto manja jer se višak praznog prostora može popuniti pur penom, ali ako su veća od otvora to će značiti jedno od dva rešenja – proširivanje otvora razbijanjem zida ili reklamaciju proizvođaču.
Ako ste na prečac zbog cene obavili rizičnu kupovinu i niste se osigurali odgovarajućim garancijama i sertifikatima na osnovu kojih možete ostvariti svoja potrošačka prava, umesto uštede dobićete dodatne troškove. Kod ovih vrata izvršena je adaptacija špijunke za evropsko tržište, koja je sa azijskih 145cm podignuta na visinu od 155cm, pa tu informaciju možda nije loše shvatiti kao upozoravajući znak da sve dobro proverite.
Sistem zaključavanja
Sledeća stavka zbog koje su sigurnosna vrata zaslužila svoj naziv jeste sistem zaključavanja. U odnosu na obični cilindar koji su nekada imala, današnja kombinuju dve brave – kasa bravu i cilindar, mada se po želji uvek mogu postaviti brave iste vrste. Jedna brava ide iznad, druga ispod kvake, a na ovaj način vrata će biti osigurana u šest tačaka i tri smera. Svaka brava je jedinstvena. Uz nju ide set kodiranih ključeva koji se ne mogu kopirati, te će u slučaju da ih izgubite brava morati kompletno da se demontira i zameni novom, a vi ćete dobiti novi set ključeva.
Ove brave mogu se kombinovati sa elektronskom, koja se zasniva na zaključavanju ukucavanjem šifre ili u savremenijem obliku autorizacijom identiteta pomoću otiska prsta. Kako danas bukvalno za sve postoji aplikacija za smart telefone, ništa drugačije nije ni sa sigurnosnim bravama.
„Smart“ sistemi
Sigurnosni sistemi koji koriste Android ili iOS telefon u svojstvu ključa poslednja su reč tehnike u ovoj oblasti. Kao i obično kada telefon treba transformisati u neku vrstu daljinskog upravljača, za to će biti potrebno preuzeti sa interneta odgovarajuću mobilnu aplikaciju, koja konvertovanje vrši koristeći bluetooth konekciju. Na vratima se nalazi čitač koji emituje i istovremeno detektuje bluetooth signal, i koji vaš telefon prepoznaje kao ključ pomoću kog vrata možete otvoriti na licu mesta ili daljinski ako ste u opsegu signala.
Sistem se može podesiti i tako da traži dodatnu autorizaciju u vidu otiska prsta ili ukucavanja PIN koda, kao meru sigurnosti da je u objekat zaista ušla osoba sa ovlašćenjem. Nadalje, ako na primer želite da omogućite ulazak članovima porodice i kad niste kod kuće, dovoljno će biti da njihove mobilne naprave registrujete (podrazumeva se da svaki od njih mora imati pomenutu aplikaciju) kao “prijateljske” i biće im omogućen pristup.
Na kraju, kreatori ovih sistema za korisnike su pripremili još jednu “olakšicu” – takozvanu bezbednost u pokretu. Ova pogodnost znači da se putem aplikacije možete povezati sa komandnim centrom proizvođača, preko kog u svakom trenutku možete vršiti nadzor svog doma i poslovnog objekta, a da to ne zahteva fizičko prisustvo na licu mesta, čime ćete osim bezbednosti na najvišem nivou biti nagrađeni i značajnom uštedom vremena.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
