Sirovinski sastav jedan je od faktora koji presudno utiču na kvalitet stolarije. Vrsta sastojaka i njihov procentualni udeo u masi za pravljenje profila spadaju u najvažnije uslove koje je neophodno ispuniti da bi proces proizvodnje rezultirao dobijanjem aluminijumske i plastične stolarije visoke klase, otporne i dugotrajne. Većina klijenata u kupovinu se upušta ne znajući baš mnogo (a ponekad gotovo ništa) o materijalima za proizvodnju stolarije, o tome kako se „ponašaju“ kroz upotrebu i o tome koja se to stolarija zapravo može nazvati kvalitetnom. Iako podrazumeva mali kurs hemije i fizike, traganje za odgovorima na ta pitanja ne mora obavezno biti komplikovano, a svakako je vrlo korisno za bolje informisanje vas, naših čitalaca, i sledstveno za mudrije postupanje onih među vama kojima predstoji upravo ova važna kupovina, kada za to dođe vreme. Pre svega treba znati da se nijedna od ove dve vrste stolarije ne sastoji 100% od aluminijuma i PVC-U, ali naziv nose po dominantnoj sirovini koja je u profilima najviše zastupljena i čija svojstva i karakteristike uzimamo za suštinska svojstva finalnog proizvoda.
Aluminijum je hemijski element iz grupe zemno-alkalnih metala koji se dobija preradom rude boksita. Odlikuje ga veliki afinitet prema kiseoniku zbog čega ne može dugo da opstane u atomskom obliku već ubrzo počinje da oksidira, ali formiranjem tog površinskog sloja aluminijum-oksida metal praktično sam sebe štiti od korozije. Antikorozivnost i mala gustina (osobina koja ga svrstava u lake metale), ali i činjenica da je najzastupljeniji metal u Zemljinoj kori, bili su osnovni razlozi iz kojih je baš aluminijum izabran kao materijal za izradu stolarije.
Međutim, prozori i vrata ne mogu se praviti od sirovog aluminijuma, već od aluminijumskih profila koji se dobijaju putem obradnih procesa ekstruzije i eloksaže.
Ekstruzija ili presovanje u najkraćem predstavlja oblikovanje usijane metalne mase istiskivanjem pod pritiskom kroz četvrtasti ili cilindrični rezervoar na čijem se kraju nalazi čelična matrica čiji oblik određuje oblik budućeg profila na poprečnom preseku.
Budući da je kristalni aluminijum krt i lomljiv ne može se kao takav ubaciti u proizvodnju, pa stoga sastavni kvalitet profila direktno zavisi od legure aluminijuma koja se ekstrudira. Nominalno se sve legure aluminijuma mogu presovati, ali neke od njih bolje „trpe“ obradu od drugih i zato se češće koriste. Za ekstruziju su idealne legure koje u sastavu osim aluminijuma imaju još magnezijum i silicijum, ali u malom procentu. One pripadaju seriji 6000 i poznate su po tome što daju smesu dobre žilavosti, laku za oblikovanje. Uprkos tome što aluminijum prirodno odoleva koroziji, ekstrudirani profili se moraju podvrgnuti veštačkoj oksidaciji jer je taj prirodni zaštitni sloj tanak, a sama površina profila estetski neadekvatna.
Proces veštačke oksidacije profila naziva se eloksaža, a odvija se u nekoliko faza u strogo tempiranim i kontrolisanim uslovima. Najpre se sa profila skida prirodni sloj oksida i vrši odmašćivanje, a potom se redom potapa u kaustičnu sodu koja ga nagriza, azotnu kiselinu koja neutrališe i na kraju, u rastvor sumporne kiseline i vode radi anodizacije i formiranja novog zaštitnog sloja. Nakon toga finalno obrađen profil ide na bojenje, ukoliko treba da bude u boji drugačijoj od inicijalne metalne nijanse.
Aluminijumska stolarija je visoko rezistentna na atmosferske uticaje tipične za sva godišnja doba, mehanička oštećenja u smislu nanetih ogrebotina i dejstvo mnogih kiselina. Sa druge strane odlikuje je velika dimenziona stabilnost, što znači da nije podložna deformacijama i mehanička stabilnost, koja je čini pogodnom opcijom za velike prozorske otvore.
Polivinil hlorid, odnosno skraćeno PVC-U, ili samo vinil kako se u žargonu još naziva, osnovna je sirovina za proizvodnju plastične stolarije. Ovaj materijal slučajno je otkriven u 19. veku kao beli suvi ostatak koji se dobija kada se boca sa vinil hloridom ostavi na suncu. U ranom 20. veku hemičari su prvi put pokušali da ga koriste u industrijskim proizvodima, ali je to tada još uvek bilo nemoguće jer je polimer u izvornom obliku bio previše krhke strukture.
Tek 1926. godine kada je osmišljena metoda plastificiranja, odnosno mešanja polivinil hlorida sa odgovarajućim aditivima, dobijen je fleksibilniji materijal znatno lakši za obradu, koji je uskoro našao komercijalnu primenu. PVC-U se kao obradna sirovina javlja u tri oblika: kao meki PVC od kog se prave ovoji kablova u elektroindustriji, plastična ambalaža širokog spektra i galanterija za domaćinstva, penasti PVC koji se koristi za pravljenje veštačke kože tj. skaja, putnih torbi, presvlaka za nameštaj i vozila, te kruti PVC-U koji svoju primenu nalazi u industriji stolarije i plastičnih cevi. Za razliku od prvobitnog vinil hlorida, kruti PVC-U je tvrd, žilav i vrlo otporan na mnoge hemikalije.
Međutim, istovremeno je i izrazito krt, zbog čega ga je neophodno podvrgnuti procesu kopolimerizacije, odnosno dodati mu monomer vinil acetat i polimere iz grupe poliakrilata, određene stabilizatore, takozvane omekšivače (plastifikatore) i punila, kako bi bio podoban za rastezanje i savijanje pri izradi profila.
U PVC-U masi dobrog kvaliteta, napravljenoj po pravom receptu, treba da preovlađuje polivinil hlorid sa 93%, dok udeo primesa ne treba da prelazi 7%.
Taj procenat je na prvi pogled mali, ali zapravo je sasvim dovoljan za postizanje efekta elastičnosti i lakoće obrade.
Profili se kao i kod aluminijuma proizvode ekstrudiranjem mase kroz presu sa diznom za profilisanje kako bi dobila traženi oblik, a zatim sečenjem na potrebnu dužinu i pod odgovarajućim uglom ako treba da imaju kosine. Plastifikatori su sastojci koje je neophodno dodati polivinil hloridu ne samo zato što je krt i krut u izvornom stanju, već i zato što bi se bez njih PVC-U proizvodi od duge upotrebe ili skladištenja skupili i ponovo otvrdnuli. Zvanično prvi PVC-U prozor napravljen je 1954. Tada su se u svojstvu plastifikatora koristili ftalati, fosfati i pojedini estri.
Plastična stolarija dugo godina je nazivana otrovnom pod uticajem tvrdnji da ftalati imaju toksična i čak kancerogena svojstva. Nakon što je to i naučno dokazano izbačeni su iz upotrebe i zamenjeni hlorovanim ugljenvodonicima i alternativnim ekološkim plastifikatorima, kao što je epoksidovano sojino ulje.
Stolarija novijeg datuma odgovara najstrožim ekološkim standardima i time što se dotrajali profili mogu reciklirati i ponovo vratiti u proces proizvodnje.
Pored dugog veka trajanja, otpornosti na vremenske prilike i podjednako dobrog ponašanja na visokim i niskim temperaturama, građevinski PVC-U je u svojoj poboljšanoj verziji znatno teže zapaljiv nego što je to ranije bio, zahvaljujući čemu usporava prodor plamena u objekat u slučaju požara.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
