Kada se kaže „energetska efikasnost”, to je za većinu ljudi apstraktan pojam za koji nisu baš sigurni da li bi umeli tačno da ga definišu. Ali kada kažete „ušteda ogreva i novca”, tog trenutka ste provereno privukli njihovu pažnju. U zimskim mesecima svima nam je jako važno da se dobro ugrejemo, da nam rezerve energenata izdrže do kraja sezone i da nas, kad se svedu računi, to ne košta više nego što smo u mogućnosti da platimo.
Podovi tj. plafoni su površine preko kojih objekat gubi od 10-15% proizvedene energije, zavisno od toga da li ima podrumske prostorije. To nije zanemarljiva količina, a kako „curenje” energije valja sprečiti gde god je moguće, jedan od logičnih koraka u gradnji je svakako podna izolacija. Izbor podnog izolatora najčešće pada na stirodur, koji se po pravilu postavlja između betonske ploče i ravnajućeg sloja. Ako se u objektu postavlja podno grejanje tada cevi leže na izolacionim panelima fiksirane mrežom žlebova, a estrih ide preko njih.
Debljina podne izolacije bi valjalo da bude što veća. Ona je, metaforički rečeno, onaj dodatni par čarapa koji obuvamo ne bismo li se što brže zagrejali kada nam je baš hladno.
U prvo vreme pojave podne izolacije kupci su se mahom odlučivali za stirodur od 3 cm jer im je sugerisano da je to dovoljno, ali ukoliko želite da podna izolacija u vašem domu ima ikakvog smisla ne bi smela da bude tako tanka.
Dugogodišnje iskustvo u radu i relevantni podaci dobijeni raznim testovima i merenjima doveli su do razvoja inovativnih sistema podne izolacije, kod kojih se hladnoći iz zemljišta ne dopušta da prođe kroz temelj.
Naime, ovde se toplotna brana postavlja ispod podložnog betona, zahvaljujući čemu se u kući ne osećaju niske temperature tla koje su u kasnu jesen i zimi znatno niže od 10 stepeni. Nju čine termoizolacione ploče otporne na veliko pritisno opterećenje – 50 t/m2 ili 70 t/m2 pri 10% stišljivosti, na koje sme da se postavi praktično ceo objekat.
Kod „lakih“ zgrada bez podrumskih etaža dovoljne će biti ploče čvrstoće klase 30, ali već kod objekata gde postoji podrum, prizemlje i makar jedan sprat preporučuje se klasa 50. U višespratnicama kod kojih temelj trpi veliko pritisno opterećenje odozgo nadole, a naročito u tačkama ispod nosećih stubova, ne bi trebalo postavljati panele ispod klase 70. U ovoj varijanti podne izolacije debljina stirodura kreće se između 10 cm i 20 cm, što je u rangu standarda za pasivnu kuću.
Autor: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
