“Dr Chau Chak Wing Building” je zgrada Univerziteta tehnologije u Sidneju, izgrađena prema projektu Frenk Gerija. Škola nosi ime australijsko – kineskog biznismena Čau Čaka, koji je u njenu izgradnju uložio 20 miliona dolara. Čitav projekat je vredan 180 miliona dolara.
Fasada je podeljena u dve zone. Istočna i zapadna fasada se u potpunosti razlikuju, jer je istočna podignuta od talasaste opeke sa peščarskim nasleđem Sidneja, a zapadna od staklenih panela pod uglom koji reflektuju savremeni kontekst objekta. Kako bi se realizovala ova uvrnuta forma, upotrebljeno je 320.000 cigli, koje su ručno ugrađene u objekat. Odabirom opeke za završnu obradu fasade, ispoštovan je sklad u materijalizaciji sa okruženjem, a ujedno je i smanjena cena izgradnje.
Inspiracija
Sam dizajn zgrade je simboličan odraz inovativnih procesa kao i vizuelnog odraza ukrštanja ideja. Fasada „zgužvane papirne kese”, kako je mnogi nazivaju, inspirisana je oblicima savijenog i izgužvanog papira. Nešto tako jednostvano i blisko, navelo je arhitektu Frenka da primeni svakodnevne oblike u arhitekturi. I pokazalo se kao vrlo uspešnim korakom.
Kombinacija snažnih zavojitih formi sa masivinim dekonstruktivističkim volumenima daju eksplozivni izgled građevini, kao da se tope ili odaju utisak izobličenosti.
Da bi se dostigao jedinstveni izgled fluidne kompozicije sačinjene od opeka, sama konstrukcija se sastoji iz pet novih oblika sa 320000 ručno polaganih komada. Fasadni otvori su postavljeni po mrežnom redosledu i projektovani ka spolja, kako bi se uspostavio kontrast punoći zida.
U okviru zgrade nalaze se dve ovalne učionice za interaktivno učenje, teatar, auditorijum sa 240 sedišta i skulptoralno stepenište u ulaznom holu, oblikovano u nerđajućem čeliku. Čitava struktura služi kao obrazovno i tehnološko istraživačko jezgro, a i funkcionise kao domaćin poslovnih poduhvata.
Arhitekti, umetnici i modni dizajneri oblikuju okruženja definisana ličnom svešću o prostoru i funkcijom, proporcijom, zapreminom i materijalom. Istorijski gledano, oduvek se daje prednost trajnosti i „bezvremenosti“ arhitekture. Život u savremenom društvu, u kome je dijapazon pažnje minimalan, dovodi do toga da prosečna osoba ne primećuje tu trajnost ili „bezvremenost“ zgrade već samo ono što je najupečatljivije – fasadu. Iza zavodljive pojave nalazi se snažna volja za promenom ustaljenih konvencija, kao i infantilna znatiželja ka stalnom traganju za novim.
