Zvono donosi mir i spokoj, ali i upozorava na opasnost; poziva na molitvu, ali i na pobunu; oglašava venčanje i krštenje, ali i smrt; objavljuje tačno vreme i traje u vremenu sastavljeno od suprotnosti od drevnih vremena do danas.
Zvono je “instrument za davanje akustičkih znakova” koji se izrađuje u obliku okrenute kupe i uglavnom od bronze, piše Maldini u Enciklopediji arhitekture. Ono je ujedno i proizvod dugo usavršavanog i veoma složenog metalurškog procesa. Po težem zvonu se udaralo batom, dok je u lakšima on pričvršćen unutar samih zvona u vrhu, a njihanjem se batom udara u rub zvona i tako se proizvodi zvuk. Iako je kod zvona upravo zvuk najvažniji, po dometima u izradi i ukrasima, te svojim oblicima, zvona su i izuzetno značajni spomenici likovnih umetnosti.
Najstarija zvona su bila malena i pronađena su u brojnim preistorijskim grobovima, a bila su poznata i u Starom Egiptu, Mesopotamiji, zatim kod Jevreja u XV veka p.n.e., te u antičkoj Grčkoj i Rimu. Imala su magijska svojstva, a služila su i za sazivanje skupštine, oglašavanje otvaranja kupališta i sl.
U hrišćanstvu se zvona koriste od V veka, a u našem narodu od utvrđivanja hrišćanstva, verovatno još u prednemanjićkom periodu.
Simbolizam zvona vezan je usko uz simbolizam i percepciju zvuka. Tako u Indiji zvono simbolizuje sluh i ono što on prima, navodi se u Rečniku simbola, a zvuk (šabda) je “odraz prvobitne vibracije”. Zato su većina zvukova koje jogini primaju zvuci zvona.
U islamu je odjekivanje zvona “suptilni zvuk Koranskog Otkrivenja, odjek božanske moći u postojanju”, čitamo dalje u Rečniku simbola. Percepcija zvonjave poništava granice vremenske uslovljenosti.
Kod budista se božanski glasovi izjednačavaju sa zvukom zlatnog zvona.
U Kini se zvonjava vezuje sa grmljavinom, koja izlazi iz raskida ravnoteže između jina i janga. Sa druge strane, muzika zvona je kraljevska i predstavlja kriterijum univerzalnog sklada. Namena zvončića obešenih o krovove pagoda je da se čuje zvuk budističkog zakona. Zvuk zvona ili zvončića ima moć egzorcizma i očišćenja – otklanja opake uticaje i sile ili bar upozorava na njihovo približavanje.
Tibetanski zvončić je suprotan gromu i označava pojavni svet nasuprot dijamantnom svetu privida koji simbolizuje brzo širenje zvuka. On je i mudrost pridružena pasivnom i ženskom elementu, nasuprot gromu, koji je aktivan i muški.
Zvono simbolizuje božanski poziv, poslušnost božanskoj reči i nesumnjivo komunikaciju između neba i zemlje.
Premda je zvono dosta kasno ušlo u život slovenskih naroda (između X i XII veka), u potpunosti je ušlo u krug sakralnih simbola, prevashodno kao predmet hrišćanskog kulta, koji je u narodnoj kulturi dobio razne sakralne i ritualne funkcije, nalazimo u Slovenskoj mitologiji.
U slovenskim predanjima, pesmama i legendama veoma čest motiv su čudesna zvona, odnosno njihova zvonjava. Naime, ona su upozoravala ljude na dolazeće nevolje ili izražavala neki stav o pojedinim istorijskim događajima.
Najčešće su povesti o potonulim zvonima, uglavnom vezane za konkretna mesta, jezera, reke, planine. Uglavnom se motiv potonuća vezuje za propast naseobine ili crkve, a motivisana je najezdom neprijatelja druge vere koji žele da ukradu ili oskrnave neku svetinju (crkvu, knjigu, ikonu, zvono). Takve naseobine ili crkve koje su nestale u vodi ili zemlji “nedostupne su ljudima u obično vreme, mada tamo život ide svojim tokom ne slažući se sa zemaljskim životom jedino u vremenskim koordinatama (kasnije/ranije)”, navodi se u Slovenskoj mitologiji. Samo u sveto vreme nekih praznika, obično noću, nestaje granica između svetova i ljudi mogu da čuju zvuke tih naselja i crkava, odnosno zvonjavu zvona koja dopire iz zemlje ili vode.
Zvonjava zvona je davala svetost svemu do čega je dopirala zato se smatralo dobrim početi važne i velike poslove za vreme nje, ali i magijske i ritualne činove. Većina se odnosila na čoveka, njegovo zdravlje, ali i napredak kuće i domaćinstva. Na primer, u Makedoniji bi domaćin čim bi čuo prva zvona na Božić odlazio u štalu i češagijom prelazio preko svake životinje triput, hraneći je žitom, da obezbedi priplod i zdravlje grla.
Od prazničnih zvonjava, naročito je važna uskršnja jer je tada svaki čovek mogao da se popne na zvonik i zvoni. Kod Rusa su se devojke okupljale na zvoniku tokom cele uskršnje nedelje i pevale. U Ukrajini i Poljskoj se smatralo da uskršnja zvonjava blagotvorno utiče na rast heljde pa su se mladići utrkivali ko će pre stići do zvonika kako bi ga još više pospešili.
Kod nas se verovalo da zvonjava crkvenih zvona i pucanje iz pušaka, i uopšte, pravljenje buke i vikom ili udaranjem u metalne predmete ili bubanj, plaši demone i rasteruje ih. U vreme suša lupa se u metalne predmete i zvone crkvena zvona da se otera zmaj koji je prouzrokovao sušu. Isto se čini kad nastupi pomračenje Sunca ili Meseca.
“Maskirani učesnici u zimskim i ranoprolećnim povorkama nose ručna zvona i usput zvone, nesumnjivo u težnji da oteraju zle demone u godišnjem vremenu kad se oni, po verovanju, najviše javljaju”, stoji u Srpskom mitološkom rečniku.
Upotreba zvona je trojaka, navodi se dalje, pa može biti “svečana – o Vrbici i Cvetima, kad se proslavlja proleće; verska – za prizivanje božanstva zaštitnika useva o zavetnim danima i kad idu krstonoše da izmole kišu za useve”, a treća uloga je apotropejska – zaštitna, protiv demona i zmija.
Iz važnosti prisustva zvona iščitavamo i značaj perioda kad zvono ćuti. U slovenskim verovanjima, ovakvo vreme je demonsko. U Poljskoj se verovalo da smuk ili žaba koji ne čuju zvono i ljudski glas sedam godina postaju zmaj sa sedam glava. Isto tako, izbegavanje zvonjave zvona je preduslov za obavljanje brojnih magijskih rituala koji su podrazumevali posredovanje nečiste sile.
U Slovenskoj mitologiji nalazimo podatak da je vreme ćutanja zvona ujedno i vreme kada su na zemlji bile prisutne duše umrlih, a mesto njihovog boravka je prazna crkva ili zvonik. U slovenskoj kulturi, zvonjava zvona je posebno vezana za sferu smrti. Čim čovek umre, njegovi srodnici su odlazili da plate zadušnu zvonjavu, a ponekad čak i sami zvonili. Za umrlom ženom zvono se oglašavalo dvaput, a za muškarcem triput. Zvonjava zvona je smatrana i efikasnim sredstvom protiv mnogih bolesti. Ako dete ne progovori na vreme, pojilo se vodom iz klepetuše. Rusi su histerične žene vodili pod zvona jer “đavoli koji ih opsedaju ne podnose zvonjavu zvona”. Isto se radilo i sa decom i odrasilima obolelima od strave, groznice i drugih bolesti.
Dakle, zvono je pre i iznad svega glas, glas koji okuplja, glas koji je simbol slobode. Kad zvono zanemi, nada nestaje. Zato je tako važno da njegov glas dopire do nas jer ko ima nadu, ima sve.
Izvori:
A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva
H. Biderman, Rečnik simbola Enciklopedija pravoslavlja
N. Garden – R. Olorenšo, Larousse mali rečnik simbola
A. Gerbran – Ž. Ševalije, Rečnik simbola
S. Maldini, Enciklopedija arhitekture
K. Milovanović, Rečnik simbola
S. M. Tolstoj – Lj. Radenković, Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik.
Piše: Isidora Gordić
