«Što je orao među ticama, a lav među četvoronošcima, to je dub (hrast) u jevropskom biljnome svetu», pisao je svojevremeno Pavle Sofrić Niševljanin. I zaista, teško da se može naći biljka koja je više poštovana i više cenjena od hrasta u brojnim evropskim predanjima.
Hrast je uvek i svuda sinonim snage (u latinskom jeziku hrast i snaga označeni su istom rečju: robur). On pokazuje čvrstoću, moć, dugovečnost, kao i visinu – i u duhovnom i u materijalnom svetu. On je simbol muškog principa. Hrast prestavlja i axis mundi, osu sveta jer povezuje sva tri nivoa vaseljene.
Hrast je sveto stablo i po pravilu je drvo vrhovnoga boga, nezavisno od panteona kome pripada: kod Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.
Kod starih Grka postoji predanje da je usled razmirica između Zevsa i njegove žene Here nastupio potop, a kad je potopski pljusak prestao, iz zemlje je nikao hrast, kao zaloga mira među zavađenim supružnicima. Hrast je, dakle, prvo drvo poniklo iz zemlje, a verovali su još i da su prvi ljudi postali od hrasta, beleži Niševljanin.
S obzirom na sva verovanja o hrastu, razumljivo je da je posvećen Zevsu, bogu neba, kiše i groma.
Svetilište u Dodoni je verovatno najstarije, a svakako najslavnije u Grčkoj i nalazi se u hrastovoj šumi. U njemu je bio obožavan Zevs koji je boravio u hrastu koji je proricao. Oluje praćene snažnom grmljavinom koje besne u Dodoni češće no bilo gde drugde u Evropi čine ovo mesto podesnim za boravište boga čiji se glas čuje kako u šuštanju lišća hrasta tako i u tutnjavi groma. Zevsu su se Grci molili za kišu, a Zevsov sveštenik je umakao hrastovu grančicu u sveti izvor kada je želeo da je prizove, čitamo u Zlatnoj grani.
Kod Rimljana je svaki hrast bio posvećen Jupiteru, rimskom dvojniku Zevsa, i on je na Kapitolu obožavan jednako kao bog hrasta i bog kiše i groma. Plemenite matrone su išle bose, raspletenih kosa i čistih duša uz dugu kapitolsku kosu, moleći se Jupiteru za kišu, a on je bi je slao obilno i svi su se vraćali kućama pokisli do kože.
Kod Kelta u Galiji Druidi nisu smatrali ništa tako svetim kao imelu i hrast na kome je ona rasla. Za sve svoje svečane obrede birali su hrastove gajeve i nisu vršili nijedan obred bez hrastovog lišća. Pretpostavlja se da su druidi za magijske radnje koristili i žirove. Plinije Stariji dovodi u etimološku vezu ime druida sa imenom hrasta (po anologiji sa grčkim drűs), pa ih otuda naziva hrastovim ljudima. Kelti su u Malu Aziju preneli i obožavanje hrasta pa se galatski senat sastajao isključivo u hrastovim šumama.
Germani su hrast slavili i obožavali pojedinačno ili gajevima. Bio je izuzetno važan u Donarovom kultu jer se smatralo da bog iz širokih krošanja drveta često baca munje. Poznato je predanje da je sveti Bonifacije u VIII veku prilikom svog misionarskog delovanja posekao sveti Donarov hrast kod Gajsmara, u Hesenu, u Nemačkoj.
Tor je gospodar vazduha, vlada gromom i munjom, vetrom i kišom, lepim vremenom i usevima. On je velika oplodna sila koja šalje kišu na zemlju i čini da ona rodi. Vidi se, dakle, da je i u ovom pogledu tevtonski bog groma nalik svojim južnim dvojnicima, Zevsu i Jupiteru.
I u slovenskom dendrariju hrast nesumnjivo zauzima glavno mesto. To je drvo koje je vezano za boga-gromovnika Peruna/Perkuna. Stari Litvanci su za vreme oluja padali ničice pred hrastom i molili da ih nepogoda prođe. Hrast je za njih bio «božja kuća», od njega su dobijali kišu i sunce. Osim toga, hrast se smatrao i svetim drvetom jer se pomoću njega i lipovog drveta trenjem dobijala vatra. Muškarci su stoga hrastu prinosili žrtve, a žene lipi.
Konstantin Porfirogenit sredinom X veka beleži svedočanstva o slovenskom poštovanju hrasta i kazuje da su Rusi prinosili žrtve na ostrvu Hortica gde je rastao ogroman hrast.
I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, kao i žrtvovanja pa se može smatrati i pretečom hrama. Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i tri puta obilazili oko njega.
Kod Južnih Slovena, hrast i njegove podvrste (granica, cer) veoma često su imali ulogu zapisa. Zapisi su kultna mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju molitve o praznicima. Tako je nazivan predmet na kultnom mestu, drvo ili kamen, na kome je «zapisan» (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, predstavnika božanstva, nalazimo u Srpskom mitološkom rečniku. Skoro svako naselje ima svoj glavni zapis i obično se nalazi u sredini naselja. Pojedine velike porodice ili rodovi su imali svoje zapise na imanjima. Po verovanju, zapis je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a polje sa usevima od oluje i grada. Stoga ne čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.
Gotovo svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to čini nego i svima oko njega.
U Maleševu, u Makedoniji, postojao je tzv. Đurđov dab čije je stablo imalo obim od 15 metara oko koga su se održavale seoske svečanosti. Verovalo se da bi onom ko bi odneo suvu grančicu sa toga hrasta i spalio je na svom ognjištu izgorela kuća ili umro neko iz porodice.
Kod Istočnih Slovena postojala je zabrana sadnje hrasta odnosno njegovog odgajanja iz žira jer se smatralo da će takav hrast vremenom, kada naraste do visine onoga ko ga je posadio, postepeno oduzimati snagu i postepeno ga odvesti u smrt.
Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti: Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika; Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće. Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta. Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.
I Srbi gaje veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih zapisa kojih i dan danas ima, neizostavno je pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast ili njegove suspstitute, cer ili granicu. Postoji narodna poslovica koja kaže: «Da je svaki dan Božić, ne bi bilo duba vražjega», odnosno, svi bi bili posečeni za badnjake.
Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena. Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju. Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji, čitamo u Slovenskoj mitologiji.
Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca ili pred veče, pre zalaska sunca, ali ponekad i nekoliko dana ranije. Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja. Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom. Prilikom seče badnjaka domaćin je bezuslovno morao ćutati i odseći ga jednim zamahom sekire ili sa tri (ali nikako sa dva)! Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, mlečara, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana. Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu. Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem.
Kasnije se ponekad celiva ili mu se klanja, a često se maže medom, slaninom ili poliva vinom, maslom. Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka.
Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: «Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…»
Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.
Bez obzira na kulturni krug koji se posmatra, izvesno je da je hrast nesumnjivo sakralno drvo, velike važnosti i izuzetno pozitivne simbolike koja se očuvala i do danas.
Piše: Isidora Gordić
- Izvori:
- V. Čajkanović,
Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama - Dž. Dž. Frezer,
Zlatna grana - A. Gerbran – Ž. Ševalije,
Rečnik simbola - O. Holzapfel,
Leksikon europske mitologije - Š. Kulišić – P. Ž. Petrović – N. Pantelić,
Srpski mitološki rečnik - P. S. Niševljanin,
Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba - S. M. Tolstoj – Lj. Radenković,
Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik.
