Ako bismo što tačnije, a opet što opštije pokušali da definišemo umetnost, moglo bi se reći da je to oblast ekspresije kreativnosti kroz najrazličitije, empirijske i apstraktne forme stvaralaštva. Ma koliko bila jasna linija distinkcije između grana umetnosti gledano prema subjektu odnosno objektu obrade, jedno im je svakako zajedničko: bez obzira u kom veku je živeo autor nekog dela (bili to stihovi, slika, skulptura ili muzika), svaki je po viziji i načinu stvaranja išao ispred svog vremena, a mnogi su zbog toga za života često ostajali neshvaćeni.
Da bi se neko uopšte bavio umetnošću, za polaznu tačku mora imati zarotiranu perspektivu sveta, odnosno prirodno mora gledati bića i stvari oko sebe drugim očima u odnosu na obične ljude. Bez te širine i percipiranja izvan okvira standardnog i ordinarnog nema ni osnove za nastajanje nečega što se može i treba označiti kao „umetničko delo“, a samim tim ni umetnosti kao projektora najkompleksnijih, rečima neobjašnjivih produkata ljudskog uma.
Kada govorimo o arhitekturi kao jednoj od grana umetnosti ovo zapažanje neveštom oku moglo bi se činiti netačnim, jer ima običaj da građevine posmatra samo iz praktičnog ugla, kao lepo ukrašene objekte u kojima se radi i stanuje. Vekovi su, međutim, dokazali da je arhitektura mnogo više od pukog projektovanja, da je građevinarstvo mnogo više od zidanja i da umetnost itekako može biti spoj visoke estetike i svakodnevne upotrebljivosti.
Svaku epohu kroz koju je do sada prošlo čovečanstvo obeležio je jedan ili više arhitektonskih stilova koje definiše dizajn građevina, tipovi fasada, vrste najčešće primenjenih materijala i dekorativnih tehnika. Kako za sada stvari stoje, 21. vek protiče u znaku postmodernizma, stvaralačkog perioda obojenog momentom neočekivanog – dinamičnim konfliktom oblika i koloritnih celina, a istovremeno sinergijom materijala koji definišu njegov karakter. Savremena arhitektura predstavlja arhitekturu „lakih“ fasada, odnosno suprotnost primeni obloga kao što su opeka, kamen i keramika i građenje vizuelnog identiteta kroz predominaciju fasadnog aluminijuma i stakla.
„Fasadni aluminijum“ i „fasadno staklo“ su kvalifikacije neophodne kako bi se napravila razlika između industrijske i dekorativne varijante ovih materijala. Ta razlika u manjoj meri se ogleda u sastavu, a mnogo više u tehnologiji obrade, metodologiji izrade oblažućih elemenata i jedinstvenom načinu sklapanja celine. Za potrebe oblaganja alu-staklenih fasada, koje se drugačije nazivaju zid zavese, koriste se legure aluminijuma oznaka 6060 i 6063, najvećim delom sastavljene od ovog metala uz dodatak magnezijuma i silicijuma u minimalnom procentu. Kako trpe pritisak od 150Pa pa sve do 350Pa i daju smesu dobre žilavosti i mogućnosti oblikovanja, od njih se ekstruzijom dobijaju specijalni fasadni profili čija je standardna širina 55mm.
Što se tiče stakla, zid zavese se izrađuju od velikih panela kaljenog stakla, odnosno jednostrukih, dvostrukih i trostrukih staklo-paketa debljine između 24mm i 52mm, pri čemu je svaki stakleni element upotpunjen sistemom dvostrukog ili trostrukog zaptivanja.
Aluminijumski profili i staklo tvore samonosive elemente, koji mogu biti spojeni u kontinuiranoj, polustrukturalnoj i strukturalnoj formi.
Kontinuirana varijanta predstavlja fasadu-mrežu sa jasno vidljivim horizontalnim i vertikalnim nosačima koji razdvajaju staklene panele. Aluminijum i staklo ovde ravnopravno učestvuju u formiranju opšteg utiska, pa se uz pomoć dekorativnih stubova i poklopnih profila mogu postići atraktivni i veoma raznovrsni izgledi objekta. Prozori se otvaraju oko vertikalne i/ili donje horizontalne ose.
Polustrukturalna fasada je prelazni oblik kod kog već nisu vidljivi noseći profili, samo obodi fasade i tanak ram oko svakog pojedinačnog panela, ali je zato moguće integrisanje otvarajućih polja (prozora) sa različitim tipovima otvaranja, a strukturalna – fasada na kojoj u potpunosti dominira staklo. U strukturalnom fasadnom sistemu aluminijumski profili ostaju skriveni sa unutrašnje strane zahvaljujući karakterističnom načinu sklapanja lepljenjem staklenih panela za metal. Prozori se otvaraju isključivo po gornjoj horizontalnoj osovini ka spolja, a svi stakleni elementi – fiksni, otvarajući i parapetni, imaju uniformni izgled.
Aluminijum-staklene fasade vode poreklo iz oblasti izgradnje poslovnih objekata, u kojoj su se solidan niz godina ustalile kao dizajnersko rešenje pre nego što je otpočela njihova primena u sferi stambenog prostora. Ovaj redosled u potpunosti je suprotan od onog iz druge polovine 19-og i s početka 20-og veka, kada su zgrade državnih institucija i javnih ustanova, zgrade banaka ili pak administrativne zgrade velikih fabrika, podizane u stambenom maniru sa pratećim kitnjastim klasicističkim dekorativnim elementima. Osim odabira „hladnih“ materijala za osnovne, postmodernizam je sa sobom doneo i postepeno vizuelno približavanje estetike javnog, komercijalnog i privatnog prostora, sa tendencijom spajanja u jednu tačku.
To, na primer, možemo uočiti poređenjem izgleda zgrade Google-a, Riversajd muzeja u Glazgovu, čuvenog Burž-al-Araba u Dubaiju (hotela u obliku jedrenjaka) i nasumično izabrane stambene zgrade u Šangaju, među kojima suštinski nema jasne stilske razlike. Protivnici su ovu pojavu iskoristili za optužbe za uniformisanost i neinventivnost, tvrdeći kako se jedan te isti izgled samo preslikava sa objekta na objekat, ali realno idući linijom rigidnog pristupa ta ista optužba mogla bi se uputiti na račun neimara u svim prethodnim vekovima. Bezuspešno, jer je bez obzira što su se služili istim materijalima i u prošlosti, kao i danas, originalan autorski rad bio itekako prepoznatljiv.
Draž arhitekture, kao i svakog vida umetnosti, je u tome što, ma koliko teoretskih okvira odredili i pravila smislili, uvek će se nači neko dovoljno kreativan da „načini prestup“ i spoji ono što većina smatra nespojivim. „Hladni“ materijali ne moraju se kombinovati samo sa „toplim“ po logici kontrasta, a spoj „surovog“ aluminijuma i minimalistički elegantnog stakla živi je dokaz da fuzija sličnosti itekako može prijati oku, pa i više od toga. Moderne fasade današnjice skoro po pravilu krase visoke zgrade, a ta blizina neba zajedno sa unikatnom spoljašnjošću treba u svest posmatrača spontano da usadi misao o njihovoj monumentalnosti.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
