Neprestano se priča o globalnom zagrevanju planete i velikim klimatskim promenama. Razlog je efekat „staklene bašte“, usled prevelike i nekontrolisane emisije CO2, CH4 i hlorofluorougljenika (HFC). Navodno, krivci su za to najveće industrijske zemlje sveta i preveliko sagorevanje fosilnih goriva. Ova naučna tvrdnja ima mnogo širu sliku, koju obični građani uglavnom ne znaju, jer nemaju vremena ni adekvatnih znanja da o tome razmišljaju i donose zaključke.
Predstojeće klimatske promene na Zemlji koje su neosporne i već se odigravaju su samo segment ukupnih promena u energetskom polju u čitavoj heliosferi i na samom Suncu.
One mogu doneti i promene u magnetnom polju Zemlje što neminovno prouzrokuje promene u biosferi. Od stanja u magnetnom polju zavisi organizacija i način funkcionisanja čitavog živog sveta na Zemlji. Kada nekada osetite teške bolove u kostima, bezvoljnost, psihičku depresiju i slično, to je najbolji pokazatelj naše povezanosti sa kretanjima u magnetnom polju naše planete. Svi smo deo tog jedinstvenog sistema.
.Život, kakav poznajemo na Zemlji zahteva ravnotežu hemijskih i elektromagnetskih parametara kojima je sadašnji čitav živi svet na planeti prilagođen. U slučaju promene bilo kog parametra, zbog opšte povezanosti sve životne forme se moraju prilagođavati novim uslovima života. To je princip evolucije, to je adaptacija. One životne forme koje nisu u stanju da se adaptiraju će nestati. Preko 30 % životnih formi na Zemlji će u narednih sto godina nestati, a mnoge nove vrste će nestati
Novo naučno razmatranje kaže da vreme u vasioni ne postoji već se samo menjaju materijalne forme koje stvara energija koja je u stalnom kretanju i u stalnom stvaranju. Život je stvaranje, a ne postojanje. Promene koje će uticati na promenu klime na Zemlji događaju se i u čitavom Sunčevom sistemu. Ruski naučnici sa Lomonosova su sumirali naučna saznanja o promenama koje su se dogodile na svim plametama Sunčevog sistema u kratkom vremenskom periodu od oko 50 godina, uključujući i Sunce i došli do zaključaka da su sva povezana sa energetskim dodavanjem koje je ubačeno u heliosferu, odnosno našlo na putu kroz koji heliosfera prolazi u stalnom kretanju kroz svemir. Svemir nije prazan prostor, nego je sačinjen od slobodnih nepovezanih čestica.
Za naučnike je heliosfera zamišljeni balon oko Sunca koji je ispunjen svemirskom plazmom i u njemu se nalaze sve planete koje kruže oko Sunca. Kroz ovaj prostor neprekidno prolazi energija, kako ona koja se oslobađa sa Sunca, tako i ona iz međuzvezdanog prostora koja tu stiže. Energija pokreće gasove, stvara planete i uopšte čitav prostor je u izuzetnoj energetskoj hemijskoj i fizičkoj aktivnosti. Heliosfera ima svoj život, a Zemlja kao planeta je samo jedan deo tog složenog organizma. Molekularni biolozi su videli da se proces sličan procesu razmene materije i energije u živoj ćeliji odvija i u heliosferi. Na svakom nivou u Univerzumu odigravaju se procesi koje pokreće isti princip stalnog stvaranja i samoodržanje. Na svom prostoru kroz međuzvezdani prostor, sunčev sistem (heliosfera) putuje u smeru solarnog apeksa, naišao je 1960. na homogenu materiju i energiju koja sadrži jone vodonika, helijuma i hidroksila pored drugih elemenata i kombinacija koje postoje u plazmi. Prolaskom kroz tu strukturu došlo je do debljanja udarnog talasa formiranog u plazmi ispred Sunčevog sistema. Tako je nastala velika količina plazme koja se prevukla preko heliosfere i delom probila u Sunčev sistem i međuplanetarni prostor.
Taj prodor je uneo jednu vrstu materije napravljene u međuplanetarnom sistemu i energetski je doprinos našem Sunčevom sistemu. Time je promenjen kvalitet međuplanetarnog prostora (plazme u heliosferi) i tako je povećana njena provodljivost. Zbog toga je već došlo do određenih promena koje su uočljive na mnogim planetama, uključujući i Zemlju.
Uočljiva su neka nova stanja u režimu aktivnosti Sunca, ali i planetofizičke promene na mnogim planetama i sve su posledice ulaska ovog energetskog „doprinosa“.
Uočen je rast mrlja na Plutonu, aurore na Saturnu, pomeranje magnetnih polova na Uranu i Neptunu (to su planete u magnetnoj sprezi), a primećen je iznenadan i opsežan rast jačine Uranove magnetosfore.
Udvostručena je aktivnost magnetnog polja na Jupiteru (na osnovu podataka iz 1992.) i serija novih stanja i procesa na ovoj planeti nakon nekoliko eksplozija jula 1994.
Serija transformacija u atmosferi Marsa i porast kvaliteta njegove biosfere (Mars ima vodu), posebno porast oblačnosti na ekvatoru i porast koncentracije ozona.
Septembra 1997. američki veštački satelit „Survayor“ sreo je u Marsovoj orbiti gustinu atmosfere dvostruko veću nego što je predviđala NASA. Tada se na Marsu odigravala oluja planetarnih razmera. Ona je snimljena teleskopom sa Zemlje. Uočljivo je i formiranje atmosfere na Mesecu porastom količine natrijuma.
I na Veneri su uočene hemijske i optičke promene. Inverzija tamnih i svetlih tačaka koja je prvi put uočena, kao i jako opadanje količine sumpornih gasova u atmosferi. Izvesno je da su promene u stvari sasvim normalne gde god postoji energija u bilo kom obliku i jačini.
Promene na Zemlji
Na Zemlji se ove promene uočavaju na više nivoa. Jedna od mogućih posledica je ubrzano pomeranje magnetnih polova Zemlje. Pomeranje polova neizbežno vodi velikim klimatskim promenama, a njihova eventualna inverzija imala bi katastrofalne posledice. Pomeranje polova je prirodan proces i događa se stalno. Velike klimatske promene dešavale su se u prošlosti više puta i one su deo ovog prirodnog procesa pomeranja magnetnih polova. Sadašnji Sibir i Aljaska nekada su bili deo tropskog područja i duboko ispod leda nađene su zamrznute tropske biljke i mamuti.
Pojedine naučnike više zabrinajva fenomen naglog zamrzavanja, što se tamo verovatno i desilo. Ovakve klimatske promene moguće su samo naglim pomeranjem magnetnih polova kada se menja ugao nagiba Zemlje prema Suncu.
U zadnjih 200 godina se povećava brzina pomeranja polova planete zemlje. Zbog toga postoji opasnost da može doći do njihove inverzije, što je katastrofalni scenario. Ovo mišljenje ne dele svi naučnici, i zato se brzina kretanja polova stalno prati. U zadnjih 100 godina južni magnetni put se pomerio skoro 800 kilometara u Indijski okean. Značajno ubrzanje kretanja polova je počelo 1885. Merenja obavljena 2004. godine pokazuju da se on tada nalazio na 62,5 stepeni južno i 138,0 stepeni istočne širine i sada se nalazi izvan Antarktičkog pojasa.
Arktički magnetni pol pomera se istočno ka sibirskoj magnetnoj anomaliji preko Arktičkog okeana i on je od 1973. do 1984. putovao više od 120 kilometara, dok je u periodu od 1984. putovao više od 150 kilometara. Posle toga ubrzanje je nastavljeno pa je sada oko 200 kilometara godišnje. Takvo ubrzanje može dovesti do inverzije, čak i mnogo brže nego što naučnici očekuju. Severni pol se u 20. veku pomerio za 1.100 km. Od 1970. ubrzano je pomeranje od 10 km godišnje do 41 km godišnje. Pri sadašnjoj brzini i smeru dostići će za 50 godina Sibir, mada postoje očekivanja da skrene sa sadašnjeg kursa i da se putovanje uspori. Poslednjih godina je intenzivirano istraživanje Antarktika, skrivenog kontinenta, koji ima ogromnu kopnenu masu, koji bi u slučaju drastičnih klimatskih promena izgubio veliki deo leda. To znači da bi se ljudima otvorio novi svet za naseljavanje, kao nekada Amerika, velike države sveta se već bore za ovaj deo zemlje i žele ga proglasiti svojim vlasništvom. O značaju prisutne nafte i minerala ne treba ni govoriti. Procenjuje se da su zalihe nafte veće nego zalihe nafte Saudijske Arabije.
Na osnovu brojnih merenja, naučnici sa Lomonosova, su 1998. godine sagledali planetofizičku aktivnost na Zemlji i došli do zaključka da se ireverzibilne promene već dešavaju. Posledice su jako naelektrisanog materijala energetski neujednačenog u anizotropnom međuzvezdanom prostoru koji je isprekidan međuplanetarnim prostorom našeg Sunčevog sistema.
Ovaj energetski doprinos proizvodi hibridne procese i pokreće energetska stanja na svim planetama, kao i na Suncu. Ovo ima značajan efekat na Zemlju, koja se odražava ubrzanim kretanjem polova, vertikalnoj i horizontalnoj distribuciji ozona i u povećanoj frekvenciji i magnitudi značajnih katastrofalnih klimatskih događaja. Verovatnoća je da se pomeramo u jedan brz temperaturno nestabilan period jednak onom koji se desio pre 10.000 godina. Ova nestabilnost, ne tako stara za razvoj Zemlje, otkrivena je iskopavanjem uzoraka na Grenlandu koji su otkrili da je tada godišnja temperatura porasla za 7 ºC. Planeto fizičke promene se manifestuju eksplicitnim i implicitnim posledicama. U eksplicitne spadaju učestale poplave, uragani, periodične suše i mrazevi, jake oluje, epidemije, što se ne odnosi na veštački stvorene epidemije kao AIDS, ptičji grip ili svinjski girp, zemljotresi, klizišta i izumiranje raznih vrsta organizama. Svi ovi katastrofalni događaji se pažljivo prate, da bi se eventualno uhvatila zakonitost ovih pojava.
U periodu od 1963. do 1993. došlo je do porasta svih katastrofalnih događaja i to za 400 %. Mnogo su ozbiljnije implicitne manifestacije, to su procesi koji se odvijaju izvan ljudske percepcije. To su transformacije u Zemljinom magnetnom polju gde postoje dokazi ogromnih promena koje utiču na transformaciju čitavog ambijenta na Zemlji.
Kakve su promene u ozonskom omotaču?
Najintenzivnije promene na Zemlji će se odigrati u gasnoj plazmi. U jonosferi mogu se očekivati generisanja plazme, u magnetosferi magnetne oluje, a u atmosferi cikloni. Ugljendioksid je teži od vazduha (molekulska masa CO2 je 44, a vazduha 28) i on zato ne može biti zagađivač gornjih slojeva atmosfere i izazivač efekta staklene bašte. On se ne penje u atmosferu. Sadašnja povećana koncentracija CO2 u atmosferi je 387 ppm, a njegova toksičnost nastaje tek u koncentraciji preko 10.000 ppm. Nema govora o velikoj koncentraciji CO2 u atmosferi. Studija objavljena u New Scientist, 1995, vol 147, iznosi kako postoji verovatnoća naglog hlađenja evropskog i severnoameričkog konflikta.
Verovatnoća se povećava kada se uzme u obzir desetogodišnji nedostatak rada severno-atlantske termalne pumpe. Većina naučnika se slaže da će nivo morske vode značajno porasti i da će još veći deo kopna biti pod vodom. Ozbiljnu zabrinutost predstavlja otkrivanje radikala hidroperoksida (HO2) koji se stvara na visini od 18 km, a razlozi njegovog nastanka su još nepoznati.
Značajan porast ovog radikala može stvoriti zavisnost od ove supstance u prenosu ozona i procesa njegove distribucije u niže delove stratosfere.
Koje su posledice na biosferu?
Prilagođavanjem dinamici i režimu distribucije ozona, iznad nepoznatog izvora stvaranja HO2, može stvoriti tranziciju Zemljine atmosfere u novi fizičko hemijski proces koji će to da omogući. Ovo je veoma važno jer nejednakost Zemljinih ozonskih koncentracija može biti uzrok iznenadnog rasta temperature koja može voditi povećanju brzine kretanja vazdušne mase i nepravilnosti njene cirkulacije. Temperaturni gradijent se tada menja i promene na čitavoj planeti mogu stvoriti nova termodinamička stanja za čitave regione, posebno kada hidrosfera (okeani) počinje da učestvuje u novoj toplotnoj neravnoteži.
Na sadašnjoj ravnoteži zasnovan je čitav živi svet koji mi poznajemo.
Pažljivo se prate svi klimatski parametri kako bi se otkrilo kojom brzinom se promene odvijaju. Padavine su porasle tri do četiri puta, a masa prašnjavog materijala je porasla za faktor 100. Interesantan je rast vegetacije na Antarktiku. Godine 1964. je pronađeno oko 700 vrsta rastinja, a 1990. je bilo 17.500 vrsta. Vegetacija je u porastu na čitavoj planeti, pa je neki već nazivaju Zelenom planetom. Promene se događaju i u hidrosferi. Porast saliniteta u Egejskom moru je zaustavljen, a izlivanje slane vode iz Sredozemnog bazena u Atlantski je iščezlo. Ni za jedan od ovih procesa za sada ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje. Poznato je da se ishlapljivanje mora povećava u ekvatorijalnom regionu, čime se povećava gustina vode, koja onda tone na veću dubinu. Primećeno je da je u Severnom Atlantiku došlo do značajnog opadanja sadržine kiseonika, u zadnjih 30 godina, posebno na srednjoj dubini. Odgovarajući (adaptivni) odgovori biosfere i ljudske populacije, na sve ove promene nastankom novog stanja na planeti, može dovesti do globalne revizije svih biljnih i životinjskih vrsta na Zemlji i stvaranju novih životnih formi.
Ovo uključuje i izumiranje mnogih vrsta, stvaranje novih načina reprodukcije, održavanja, ishrane i drugačije redistribucije na geografskom prostoru. Mnogi pčelari u svetu, već su se suočili sa neprijatnom činjenicom da se pčele više ne ponašaju organizovano kao što smo navikli, ne skupljaju se u košnicu i jednostavno nestaju.
Poznato je da je od 1300. do 1850. postojalo „malo ledeno doba“ u Evropi. To je bio period sa neobično dugim i jakim zimama. Ovo je naročito došlo do izražaja od 16. do sredine 19. veka. Minimalne temperature su bile oko 1650, 1750. i 1850. između ovih intervala bili su topliji intervali. Period od 1650. do 1720. naziva se Maundreov minimum, i to je period izuzetnog zatišja na Suncu.
Tada su Evropa i Severna Amerika ušle u period dubokog smrzavanja. Alpski glečeri su se proširili preko plodnih njiva, ledenice sa Arktika su se proširile na jug. Kanali u Holandiji su se redovno zamrzavali, što je danas retkost.
U Londonu je godinama održavan i ledeni festival na zaleđenoj Temzi. Zaledila su se mnoga žitna polja i mnogo ljudi je tada umrlo od hladnoće.
U periodu od 1885. i 1856. bio je aktivan i veliki broj vulkana.
„Kad se uzmu dugi razmaci vremena – sve su istine privremene“, Jovan Cvijić.
Jedna od najčešćih tema mnogih skupova i rasprava o zaštiti životne sredine je pitanje klimatskih promena i posledični porast globalne temperature. Većinom je prihvaćeno da „gasovi staklene bašte“ (GHG), koji nastaju ljudskom aktivnošću, uzrokuju značajno zagrevanje. Priča je poznata. Sunce zagreva našu planetu, atmosfera propušta najveći deo kratkotalasne radijacije kojom Sunce greje Zemlju, a povećana koncentracija CO2 u atmosferi ne dopušta da višak toplote ode sa Zemlje, jer se toplota emituje u oblasti dužih talasa, koja GHG apsorbuju. Izveštajima IPCC (The Intergovermental Panel on Climate Change), glavni organ UN koji vodi brigu o globalnom zagrevanju, navodi se da je globalna površinska temperatura rasla za oko 0,2 ºC po dekadi u proteklih 30 godina.
Ovo su pokazali proračuni dobijeni globalnim klimatskim modelima, u odnosu na predviđenu promenu koncentracije gasova staklene bašte. Istraživanje u cilju potvrđivanja klimatskih promena i njihovog uzroka zasnivaju svoj zaključak o antropogenom uticaju na osnovu porasta emisije GHG, porastu koncentracije aerosola i promenama u koncentraciji ozonskog stratosferskog sloja.
Prema nedavnoj analizi sprovedenoj u NASA (National Aeronautics and Space Administration), Goddard institutu za proučavanje svemira (GISS), srednja globalna temperatura je porasla za oko 0,8 ºC od 1880 (0,3-0,6 ºC/100 god.), od kada su počela redovna merenja temperature, a 2/3 tog rasta je počev od 1975. godine. Da li je 0,8 ºC puno ili malo, i da li je baš toliko, o tome nema saglasnosti. U prvoj polovini 20. veka zabeležen je manji porast temperature, uz dominaciju prirodnih promena u količini energije koja dolazi sa Sunca. Prva decenija 21. veka (sa deset najtoplijih godina od 1880.) je bila najtoplija dekada, a 2005. i 2010. godina bile su prva i druga najtoplija godina, dok je 2008. bila najhladnija godina prethodne dekade.
Porast regionalnih temperatura nije uniformno raspoređen ni prostorno ni vremenski. Npr. oblast Arktika zagreva se dvostruko brže od ostataka planete. Zapadni Pacifik je topliji od istočnog, a jugoistok SAD hladniji od ostatka države.
Srednja globalna temperatura uglavnom zavisi od količine energije koju Zemlja dobija sa Sunca i koliko od toga, kao i svako drugo zagrejano telo, vrati u okolni prostor. Ako, za ovo razmatranje izostavimo Milankovićeve cikluse, onda se pomenuta energetska ravnoteža uglavnom malo manja u predviđenim periodima sa ciklusima Sunca. Količina energije koju Zemlja otpušta zavisi od sastava njene atmosfere. Ako se sastav atmosfere ne menja, neće se menjati ni njena radijacija. Upotreba fosilnih goriva je značajno porasla u drugoj polovini 20. veka. Količinu nafte utrošenu u celoj 1950. godini sad svet potroši za šest nedelja. U poslednjih dvadeset pet godina oko 73 % antropogenog emitovanog CO2 nastalo je sagorevanjem fosilnih goriva. Taj porast potrošnje doveo je do povećanja koncentracije CO2 u atmosferi od 290 ppm (1880) do oko 390 ppm (2010) i to se uglavnom može pripisati ljudima. Nivo nekoliko važnih gasova staklene bašte porastao je za oko 25% od početka industrijskog doba pre oko 250 godina. Pošto CO2 spada u najvažnije gasove koji apsorbuju toplotnu (infracrvenu – IC) radijaciju emitovanu sa Zemlje, jasno je zašto je ovom gasu pripisana uloga glavnog krivca za primećeni trend porasta globalne temperature.
Prema nekim podacima oko 7,5 gigatona (109 tona) ugljenika proizvodi 26,5 Gt CO2 koji se emituje u atmosferu svake godine. Koncentracija CO2 u atmosferi reguliše se nizom procesa koji funkcionišu u globalnom ciklusu ugljenika. Razmena ugljenika između atmosfere i zemljine površine reguliše se prirodnim procesima kao što su fotosinteza i rastvaranje u okeanima. Ti prirodni procesi mogu preuzeti oko 56 % antropogeno emitovanog ugljenika a ostatak ostaje u atmosferi oko 43 %. Pozitivan saldo u emisiji dovodi do stalnog porasta koncentracije GHG i pre svega CO2.
Pri svojoj uverenosti da su GHG najveći uzročnici klimatskih promena ostaje činjenica da neki prirodni faktori takođe utiču na promenljivost klime. Uzimajući u obzir tu prirodnu promenljivost, teško je odrediti stepen promena koju uzrokuje čovek svojim aktivnostima. Kompjuterski modeli korišćeni za taj proračun (neki osporavaju njihovu pouzdanost), daju kao rezultat porast srednje globalne temperature, što posledično može uticati na klimatske promene na Zemlji.
Procene zasnovane na tome generalno upućuju na zagrevanje naše planete tokom proteklog veka i sugerišu da je antropogena emisija CO2, najverovatnije, važan pokretački faktor ove pojave. U studiji iz 2002. američkog Nacionalnog saveta za istraživanje (National Research Council) se naglašava „Činjenica je da temperature rastu“. Promene osmotrene tokom poslednjih nekoliko decenija su najverovatnije nastale pod uticajem čovekovih aktivnosti, ali mi ne možemo odbaciti da je neki značajan deo tih promena refleksija prirodnih promena. Postoji neizvesnost u tome kako se klimatski sistem prilagođava i reaguje na emisiju GHG. Napredak u neizvesnosti za predviđanje budućih klimatskih promena zahteva bolje shvatanje i razumevanje nagomilavanja GHG u atmosferi i ponašanje klimatskog sistema važnog u vezi sa tim.
Neki istraživači, prihvatajući da koncentracija GHG raste i da to može biti osnovni uzročnik zapaženih promena klime, ističu da postoje i drugi mogući uzroci. Oni u njih uključuju promene u aktivnostima Sunca, oscilacije površinske temperature okeana i promene u koncentraciji aerosola. Sve pomenuto, po njima, može uzrokovati mali porast ili smanjivanje temperature. El Nino i La Nina su upravo primer kako okeani mogu uticati na globalnu temperaturu. Oni predstavljaju abnormalno toplu ili hladnu površinsku temperaturu južnog Pacifika, koja je uzrokovana promenama okeanskih struja. Globalne temperature opadaju sa nastankom La Nine, što se događa kada se hladna dubinska voda od obala Perua širi zapadno u ekvatorijalni Pacifik. La Nina usporava globalno zagrevanje jer hladi okeansku vodu. Smatra se da je posebno jak El Nino ciklus u 1999. godini doprineo neuobičajeno visokim temperaturama koje su obeležile tu godinu. James Hansen direktor GISS-a, ističe da je značajna promena temperature, iz godine u godinu, uzrokovana tropskim El Nino i La Nino ciklusima. Većina naučnika procenjuje da ovi fenomeni mogu dovesti do oscilacija u globalnoj temperaturi za oko 0,2 ºC. Drugi izvori navode da oscilacije solarnog zračenja mogu izazvati promene globalne temperature veće od 0,1ºC (što je oko 50 % uočenih promena).
Postoje istraživači koji ovo zadnje dovode u sumnju. Neki istorijski podaci nisu u skladu sa prethodno iznetim stavom. Da li emitovani aerosoli imaju ulogu? Ostaje otvoreno pitanje. Aerosoli verovatno smanjuju efekat GHG za oko 50 % i to se uzima sa dosta sumnje. Uticaj aerosola na klimu ostaje među najneizvesnijim faktorima u predviđanju klimatskih promena. Ostaje većinska doktrina da se Zemlja ubrzano zagreva i da je najveći krivac za to, jedan – CO2, nastao sagorevanjem fosilnih goriva.
Postoji znatan broj naučnika koji ovo ne uzimaju zdravo za gotovo. Da li između porasta koncentracije CO2 i uočenog porasta temperature postoji neposredna veza. U Americi je napravljena anketa u kojoj je 69 % građana uvereno da neki naučnici falsifikuju rezultate o globalnom zagrevanju, nasuprot 22 % onih koji misle da se prikazuje prava istina. U peticiji koju je potpisalo 31.478 američkih naučnih radnika, uključujući 9.029 sa PhD titulama, tvrdi se da nema uverljivih dokaza da CO2 i drugi gasovi staklene bašte mogu izazvati katastrofalne klimatske promene u budućnosti i traži se od američke vlade da ne potpisuje Kyoto protokol. Neke druge studije (Brookings Institute), koje je objavio Los Angeles Times, pokazuju da su neki stanovnici Amerike promenili mišljenje. Po njima 62 % Amerikanaca veruje da se klimatske promene dešavaju krivicom ljudi. Angus Reid Public Opinion, međunarodna agencija sa sedištem u Vankuveru zaključuje da ispitivanja sprovedena 2012, da 43 % Britanaca, 49 % Amerikanaca i 52 % Kanađana smatra da je „globalno zagrevanje činjenica i da je uglavnom uzrokovana emisijom iz vozila i industrijskih postrojenja“. Prethodno navedena agencija tvrdi da veliki broj stanovnika ovih država misli da je globalno zagrevanje teorija koja nije dokazana. Sve ovo liči na manipulaciju javnim mnjenjem i naručene ankete, što nije verovanje bez osnova, ako se zna da se na berzama već uveliko trguje kvotama za emisiju CO2. Nasuprot ovome većina Evropljana misli da je globalno zagrevanje ozbiljan i aktuelan problem.
Koji su argumenti onih koji sumnjaju u tačnost teorije o globalnom zagrevanju? Kada se na internetu potraži bilo šta u vezi globalnog zagrevanja ili gasova staklene bašte dobija se veliki broj odrednica koje je nemoguće obuhvatiti, ali u stavovima ima dosta razlike. Svaki argument za ima i argument protiv. Veliki broj naučnika ima dilemu ili otvoreno odbijanje stavova o tome da je CO2 glavni krivac, smatrajući to zagrevanje uobičajenom pojavom u istoriji Zemlje. Ovo nije samo akademsko nego sudbonosno pitanje ovovremene civilizacije, neophodno je dileme razjasniti, a onda delovati, sigurni u ono što treba uraditi, jer u rešavanju ovog pitanja greške nisu dozvoljene, a pogrešne mere mogu skupo da nas koštaju.
Problem sa gasovima staklene bašte, bio on stvaran ili umišljen, značajno utiče na naše buduće aktivnosti, a trenutno najviše na planiranje energetskih izvora i potreba. Uz mnoga pitanja koja prate planiranje i izgradnju novih energetskih kapaciteta, nameće se i pitanje vezano za emisiju gasova staklene bašte, posebno CO2. Obzirom na pravac razmišljanja, postojeće i planirane propise i posebno na preovlađujuća društvena usmerenja biće u toj oblasti dosta tema za diskusiju. Mnogo šta je tu neizvesno: pouzdanost i ekonomičnost novih izvora energije, da li posle Fukušime atomska energija i dalje ostaje jedna od alternativa, u kojoj meri i vremenu ostali izvori mogu preuzeti deo proizvodnje energije koja se sada oslanja na fosilna goriva, (2007. godine 85 % primarne energije došlo je iz fosilnih goriva). Proizvodnja primarne energije iz fosilnih goriva, pre svega uglja, još decenijama će imati značajan, ako ne i dominantan, udeo u zadovoljavanju energetskih potreba čovečanstva. Sledi i visoka emisija CO2. Šta od tog ozloglašenog gasa možemo očekivati?
EU je prihvatila, samo ona, politiku ograničavanja emisije GHG, posebno CO2. S tim u vezi veoma je bitno gde graditi nove energetske objekte. Od toga gde se oni nalaze, proizilaze i obaveze plaćanja troškova za emisiju CO2. Posledice toga osetiće svi građani Evrope, preko troškova za nova obavezna svetlosna tela, takse za automobile, panele za višak od propisane emisije CO2. EU je u okviru svoje politike trgovine kvotama za emisiju CO2 (European Union Emissions Trading Scheme – EUETS) propisala svim aviokompanijama, koje lete na evropskom nebu, takse za emisiju GHG. Lufthans je za 2012. godinu platila oko milijardu eura. Deo tih troškova će aviokompanije preneti na cenu karata.
Da bi se umanjili mogući nepovoljni efekti globalnog zagrevanja, ako su tačna predviđanja IPCC-a, emisija CO2 morala bi se smanjiti za 50 %, uz 80 % smanjivanja emisije u najrazvijenijim zemljama, što sada izgleda nemoguća misija, jer se SAD, Indija, Kina, Brazil, neke druge dominantne i ekonomije u razvoju ne ponašaju u skladu sa najavljenom opasnošću. Oni čak šta više povećavaju upotrebu fosilnog goriva, a time i emisiju CO2.
Tabela 1. Emisija CO2 u nekim zemljama
| Država | Ekvivalent emisije CO2 kg/stanovniku u 2000.g | Nivo za koji energija prelazi nivo održivosti |
| Meksiko | 1.148 | 2 |
| Francuska | 1.639 | 3,3 |
| Nemačka | 2.678 | 5,4 |
| SAD | 5.628 | 11,73 puta |
U EU javnosti se predstavlja teorija da je naša civilizacija, povećanom emisijom CO2, glavni uzročnik klimatskih promena i katastrofalnih vremenskih pojava u budućnosti. Politika koju sprovodi EU, u nameri da ograniči emisiju CO2, bez rezerve je podržala velika većina sredstava javnog informisanja kao „opšte poznatu“, plasirajući informacije koje jedan deo stručne javnosti osporava. Osporavajuća gledišta retko kad nalaze medijski put do evropskih žitelja, koji će na kraju platiti najveću cenu ako baš nije tako kako se predstavlja. Stavove koji demantuju tezu o CO2 kao krivca za klimatske promene treba bar razmotriti pre nego što se zauzme konačan stav po tom pitanju, naročito ako taj stav ima uticaja na živote većine. Nije dobro pri zauzimanju konačnog stava uzimati u razmatranje samo stavove i mišljenja jedne strane. U ovom radu daju se neki pogledi i tumačenja koji su u suprotnosti sa većinskim mišljenjem, da je CO2 glavni uzročnik klimatskih promena, i ono što nas, u vezi s tim, eventualno očekuje.
Evo nekih pogleda onih koji misle da CO2 nije glavni krivac za globalnu promenu temperature:
1. U prošlosti promene u količini CO2 nisu pratile promene.
2. Temperatura je bivala primetno niža ili viša, a udeo CO2 u atmosferi nije uvek sledio te promene.
3. Vodena para je najefikasniji gas staklene bašte.
4. Uzroci zagrevanja atmosfere se ne slažu sa onim što bi očekivali od GHG.
5. Antropogeni izvori CO2 u poređenju sa prirodnim su zanemarljivi.
6. Temperatura na Zemlji prvenstveno sledi aktivnost Sunca.
7. Rezultati primenjenih modela još uvek nisu dovoljno sigurni da bi se na osnovu njih donosile odluke sa dugoročnim dejstvom.
Do promene klime je dolazilo u celoj istoriji Zemlje. Pri tome se promene u količini atmosferskog CO2 često nisu podudarale sa promenama temperature. Kako se može tvrditi da CO2 podiže temperaturu? Šta se može zaključiti na osnovu istorijskih podataka?
Kada se posmatra rekonstrukcija temperature i promena atmosferskog sadržaja CO2 za poslednjih 300–400 hiljada godina, urađeno na osnovu uzoraka leda sa stanice Vostok na Antarktiku, zapažaju se tri perioda značajnog otopljavanja. Svaki ovaj period završavao se zahlađenjima poznatim kao ledena doba. Ovi periodi trajali su desetinama hiljada godina i dovodili su do dramatičnih promena klime i biodiverziteta na Zemlji. Ono što se takođe zapaža jeste da je svako otopljavanje nastajalo značajno pre porasta koncetracije CO2. Merenje izotopskog sastava argona u mehurićima vazduha zarobljenim u uzorcima leda, u periodu oko 240.000 godina pre sadašnjeg vremena, sugeriše da porast CO2 kasni za početkom porasta temperature za 200–800 hiljada godina. Ovo znači da porast koncentracije CO2 ne izaziva porast temperature tokom deglacijacije. Nasuprot, porast temperature okeana dovodi do porasta atmosferskog sadržaja CO2. Kada je temperatura na maksimumu ciklusa, počne da opada, koncentracija CO2 nastavlja da raste tokom sledećih vekova. Kako CO2 raste, temperatura pada, što je u suprotnosti sa stavom da je CO2 osnovni pokretač klimatskih promena. Podaci iz leda to ne pokazuju. Svaka strana ovo tumači na svoj način. Pristalice totalnog globalnog zagrevanja (TGZ) kažu da CO2 ne inicira zagrevanje ali da ga pojačava.
Temperature su i u bližoj prošlosti već bile primetno niže ili više a udeo CO2 to ne prati. U 15. i na prelazu 17. u 18. vek u Evropi je nastao period veoma hladnih zima, sa prosečnom temperaturom nižom od višegodišnjeg proseka, a nije zabeleženo da je udeo CO2 u atmosferi pratio ove promene. U bližoj prošlosti, na osnovu rezultata merenja može se zaključiti, temperature su u padu početkom prošlog veka, nakon toga pokazuju rast u periodu od 1920-1940, a zatim ponovo padaju ili stagniraju sve do sredine 60–tih godina. Promene koncentracije CO2, u ovom periodu, koje bi pratile ovakve promene, nisu zabeležne.
Srednjevekovni pad temperature se poklapa sa neuobičajeno malom aktivnošću Sunca, poznatom kao Maunder–ov minimum, sa vrlo retkim pojavama pega na Suncu.
U tom periodu Baltičko more se zamrzavalo kao i većina reka u Evropi, uključujući i poznate kanale u Holandiji. Alpski glečeri su se proširili na nekada obradive površine. Usevi su donosili manje prinosa, pojavila se glad, a u nekim regionima došlo je do smanjivanja populacije. Ceo ovaj period je poznat kao Malo ledeno doba. Sve ovo je navelo pojedine istraživače da sugerišu da treba da razmotrimo i druge uzroke klimatskih promena, a ne samo GHG, a sunčeve aktivnosti su jedna od tih alternativa. Osnovna ideja koju iznose solarni fizičari je da bi aktivnosti Sunca mogle biti jedan od važnijih razloga uočenih klimatskih promena povezanih sa promenom temperature. Ističe se da Maunderov minimum nije samo od interesa za solarne fizičare u kontekstu teorije o magnetskoj aktivnosti Sunca, nego bi mogao biti i put ka odgovoru o uticaju promenljvosti zračenja Sunca na klimu Zemlje. Ovu ideju je prihvatio jedan broj istraživača, kao i brojni novi dokazi, da je varijabilnost solarne aktivnosti jedan, ako ne i osnovni činilac zapaženih klimatskih promena povezanih sa globalnim zagrevanjem.
Douglas Hoyt u svojoj knjizi „The Role of the Sun in Climate Changes“ ističe da je veliki broj pega na Suncu za vreme 12. i 13. veka učinio Zemlju značajno toplijom. Taj period se karakteriše visokim srednjim globalnim temperaturama. Pojedinci govore da su i više nego što je zabeleženo danas. To je omogućilo Vikinzima da nasele Grenland. Ako napravimo poređenje sa tim vremenom, u prošlom veku tokom 1960. i 1990. su uočena dva najsnažnija ciklusa Sunca od 1610. pa do naših dana. U tom periodu se uočava značajni porast temperature. Zaključak Hoyt-a je da je solarna aktivnost u prošlom veku (20) porasla i da odgovara osmotrenom porastu temperature bolje nego promene koncentracije CO2. J. Botter dodaje da njihovi rezultati potvrđuju korelaciju temperature sa dužinom solarnih ciklusa. Kad je Sunce aktivnije i Zemlja je toplija i obrnuto. Da li Sunce upravlja klimom naše planete?
GISS institut tvrdi da Zemljin energetski bilans ostaje van kontrole uprkos neuobičajeno niskoj solarnoj aktivnosti. Po njima GHG ostaju i dalje glavni uzročnik klimatskih promena na Zemlji, a ne promene aktivnosti Sunca. Skeptici zaključuju da Sunce, a ne CO2 određuju temperaturu Zemlje. West dodaje da „modeli koje je on koristio sugerišu da Sunce utiče na klimu više nego što govore izveštaji IPCC-a i procenjuju da Sunce možda doprinosi polovini od zabeležnog rasta temperature u 20. veku. Uticaj Sunca na klimu Zemlje, u smislu promena solarne aktivnosti nije još dovoljno razjašnjen. Ako nedovoljno poznajemo glavne faktore klimatskih promena, treba biti veoma oprezan u izvođenju zaključaka, da je GHG glavni uzročnik globalnog zagrevanja. Na klimatski sistem Zemlje utiče veliki broj fizičkih procesa, uključenih u relaciji okean – kopno – atmosfera. Kako iz ogromnog broja uticaja možemo izdvojiti porast koncentracije gasova staklene bašte kao isključivi uzrok globalnog zagrevanja?
Da bi se razumela merenja iz poslednjih deset godina, u širem kontekstu dugotrajnih klimatskih promena, moraju se posmatrati promene temperature za nekoliko decenija. Poređenjem nivoa CO2 u atmosferi sa odgovarajućim temperaturama za period 1964–2008, postaje jasno da čak i u dužem perodu zagrevanja postoje kratki periodi hlađenja. Osmatranja vršena širom sveta govore da nije bilo rasta temperature u poslednjih 12 godina.
Zainteresovanost obeju strana za argumente „za“ i „protiv“ zagrevanja su očigledni. Posmatrano sa stručnog stanovništa, meteorolozi, klimatolozi, atmosferski fizičari i hemičari, koji su „otkrivanje“ antropogenog doprinosa globalnom zagrevanju uglavnom pripisali sebi u zaslugu, zaboravili su da treba još nekoga pitati za mišljenje. Solarni fizičari stalno naglašavaju moguću važnost dužih vremenskih promena solarne konstante. Kao glavni razlog klimatskih promena, bili su neopravdano ignorisani. Nema podataka o sunčevim pegama pre 1600. i o tome se pouzdano ne može zaključivati, ali mnogi se slažu da je Maundrov minimum jedno od objašnjenja za periode hladnije klime.
Slučajno, a možda i namerno, se predviđa da najuticajniji gas staklene bašte nije CO2 nego vodena para. Vodena para zadržava toplotnu radijaciju stotinu puta efektivnije nego CO2. CO2 je najvažniji gas staklene bašte, u delu u kome je antropogenog porekla, ali po učinku je mnogo važnija vodena para koja doprinosi od 76 % do 95 % prirodnom efektu globalnog zagrevanja. Pri koncentraciji vodene pare od oko 4 % u vazduhu se prosečna temperatura povećava za 30 ºC (što je otprilike sada situacija na našoj planeti i odgovara prirodno prisutnom efektu staklene bašte). Svi ostali gasovi staklene bašte zajedno, doprinose samo za još neki stepen. Treba pomenuti učinak zasićenja. Mehanizam je najlakše objasniti primenom prave staklene bašte. Prozori zastakljeni standardnim staklom daju najveći toplotni efekat, povećanje debljine stakla skoro da nema merljivog efekta na postignuti efekat. Slično vredi i za CO2. Uticaj prvih 20 ppm CO2 na zagrevanje je veći nego svih preostalih 360 ppm. Poređenje količine CO2 u predindustrijskom periodu i u 2008. godini, po toj hipotezi bi doprineo povećanju temperature od samo 0,1ºC. Ako bi aktuelni nivo CO2 porastao na 600 ppm, to bi doprinelo dodatnom porastu temperature od samo 0,3 ºC. Mnogi ne veruju u ova tumačenja, ali niko nije pokazao da ne važe. Oko ove teorije nema usaglašenosti, kao i oko nekih drugih teorija. Saglasnosti nema ni oko sadržaja CO2 u vazduhu. Prikazani rezultati se tumače ili osporavaju. Pojedina istraživanja pokazuju da kopneni ekosistem i okeani imaju mnogo veći kapacitet da prihvate CO2 nego što je procenjeno i korišćeno u modelovanju klimatskih promena.
Interesantan je izveštaj IPCC-a iz 2007. u kome se kaže da još nema statistički značajnog trenda u brzini porasta CO2 frakcije od antropogenih izvora od kada su počela atmosferska merenja CO2 u 1959. Frakcija u vazduhu pokazuje malu promenu u toku ovog perioda. U izveštaju se dalje navodi da je i procenjeni efekat aerosola manji od očekivanog i da u tome ostaju velike neizvesnosti. Ne treba uvek slepo verovati proračunima.
Po nekim naučnicima, modeli mogu da budu nepouzdani. Savremeni modeli su razvojem računarstva jako napredovali. Oni teško simuliraju prirodne pojave. Najmoćniji meteorološki modeli mogu pouzdano predvideti vremensku situaciju za najviše 7–10 dana. Sve više od toga je nagađanje. Dinamika promene klime se modeluje sistemom nelinearnih parcijalnih diferencijalnih jednačina. Rezultat zavisi od upotrebljene metode za nalaženje rešenja i ulaznih parametara. Klimatske promene sadrže zakonitosti koje još nedovoljno poznajemo, ne poznajemo ni sve potrebne parametre sa dovoljnom tačnošću. Modeli tretiraju okeansku vodu kao destilovanu a u realnosti ona je puferski sistem za CO2.
Proračuni oko kopnene emisije CO2 ne uzimaju u obzir urbanizaciju, a pribilžno su poznati efekti nestajanja šuma. Mnogi rezultati modelovanja zanemaruju potrebu za visokom pouzdanošću ulaznih podataka. Sva merenja imaju određeni stepen nesigurnosti, a kod tumačenja postoje značajne razlike. Različite tehnike merenja temperature mogu dati razliku od 0,05–0,15 ºC, što je 10–30 % od zabeleženog porasta u poslednjih 10 godina. Različite tehnike obrade podataka mogu proizvesti razlike u rekonstrukciji regionalnih temperaturnih promena. Temperature pre 1850. uglavnom se daju na osnovu rekonstrukcije, po različitim osnovama. Da li znamo koliko su one tačne?
Broj osmatračkih mernih stanica smanjen je od 1990. za preko 60 %, a višestruko je porasla neažurnost u dostavljanju podataka sa preostalih stanica. Ovo se naročito odnosi na zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i Afrike. Ignoriše se saznanje da veći broj stanica ne zadovoljava standarde WMO (World Meteorological Organization).
Navedeni problemi mogu značajno uticati na izlazne rezultate primenjenih modela. Savremena satelitska merenja prevazilaze ove probleme. Pomalo je neočekivano da je raspon predviđenih promena srednje globalne temperature u 21. veku tako veliki od 1,7–6,5 ºC (u odnosu na ukupnu promenu za proteklih 130 godina od 0,8 ºC).
Pojedini naučnici tvrde da modeli uspešno reprodukuju trendove globalne temperature na Zemlji od 1900. godine. Klimatski modeli su već predvideli mnoge fenomene za koje danas imamo empirijske dokaze. U izveštajima NERA (New England Regional Assesment) se kaže da promena u sunčevoj aktivnosti može takođe imati značajne posledice na globalnu i regionalnu klimu. Trenutno smo u periodu brzih klimatskih promena. Koliko se od tog zagrevanja može pripisati antropogenim faktorima? O ovom se žustro raspravlja. Raste spoznaja da je značajna komponenta otopljavanja u 20. veku usled emisije gasova staklene bašte.
Rasprava o stvarnim uzrocima otopljavanja će se i dalje nastaviti. Iza obe strane stoje snažne interesne grupe i što je politika duboko uvučena u tu priču. Model i statistika neće dati valjan odgovor bez boljeg upoznavanja fizičkih pojava koje stoje iza uočenih promena. Da bi se utvrdilo koja je strana u pravu, potrebno je uspostaviti naučnu debatu sa tolerantnim dijalogom. Pogrešni zaključci, koji se uočavaju kod obe strane, ne treba da diskvalifikuju celu oblast istraživanja. Veoma uverljivi argumenti mogu se navesti u korist teze da je Sunce pokretačka snaga klimatskih promena, ali to ne znači da se sve klimatske promene mogu objasniti uticajem Sunca i da je antropogeni uticaj u svemu tome nevažan. Nije jasno koliko svaki od ovih mehanizama doprinosi uočenom porastu temperature. Klima na Zemlji je uvek bila promenljiva. Pravi trendovi promena mogu se očekivati samo u dugom vremenskom periodu, možda ne kraćem od 100 godina.
Potrebno je uložiti mnogo truda i rada u celom svetu oko ispravne definicije ove veoma značajne pojave. Ne sme se dozvoliti da politička pozadina prevaziđe nauku. Ukoliko se to desi onda je i opstanak čovečanstva na planeti Zemlji pod velikim upitnikom. Borba naučnih mišljenja je glavni putokaz za održanje čovečanstva.
Piše: Dr Dragan Škobalj
