Fasada je lice svakog objekta, jedino koje vide posmatrači s polja i jedino koje prolazi individualnu vizuelnu procenu. Čak i ako dve osobe daju isto, pozitivno mišljenje o nečemu što su videle i što im se dopalo, to mišljenje nikada nije 100% istovetno, a proizvod je verbalizovanja ukusa svake od njih ponaosob. Iako se vrlo često pozivamo na staru latinsku izreku „o ukusima ne treba raspravljati“, ispostavlja se da u redovnoj komunikaciji baš to redovno radimo.
To zapravo i jeste svojstveno ljudskoj prirodi – da sve što vidi kod sebe i oko sebe ili, kod drugih, propušta kroz „skener“ pridajući mu pozitivan ili negativan predznak, a to isto čini i sa ukusom drugih. Retke su situacije da, kada se hiljadama ili čak stotinama hiljada ljudi dopadne ista stvar, to dopadanje kod svih bude potpuno. Nakon prve instant reakcije, u ljudskoj prirodi je takođe potreba za dodatnim nijansiranjem utiska i obrazlaganjem argumenata „za“ i „protiv“, pa se mnogo češće radi o dopadanju u većinskom procentu – vama se nešto ne dopada toliko koliko i nekom drugom, ali vam se ukupno gledano oboma dopada. Suštinski je jako dobro što je tako jer u suprotnom, kada bi ukus svakog od nas bio tako isključivog sklopa, veoma mali broj ljudi bi uopšte uspeo da nađe istomišljenike, a to bi, u krupnim razmerama, dovelo u pitanje samo postojanje umetnosti, arhitekture, modne industrije i mnogih drugih oblasti, koje žive od masovnog konzumiranja. Ovo se naročito odnosi na arhitekturu. Da bi određeni način gradnje postao arhitektonski stil mora da pobere simpatije mnogih koji će reći „ovo hoću i ja“ i da nakon toga bude primenjen na što većem broju objekata.
Arhitekturu 21. veka karakteriše materijalna dominacija aluminijuma. Ta tendencija ima jako praktično-tehničko, a istovremeno i estetsko utemeljenje. Građevinski objekti preko cele godine su izloženi različitim vremenskim uticajima – u zimskom periodu snegu i hladnoći, leti jakom suncu i visokim temperaturama, a preko cele godine kiši, koja u zavisnosti od blizine industrijskih zagađivača može imati i kiseo sastav. Dobra i postojana fasada na duže vreme mora odolevati svemu tome, a isto tako i olujnom vetru, nepogodama poput grada i nesrećnim slučajevima kakav je požar.
Osim otpornosti na meteorološke faktore, fasade sveukupno takođe procenjujemo na osnovu vrste i kvaliteta materijala kojim su rađene, sistema postavljanja, kao i tipa i kvaliteta primenjene termoizolacije, koji će se kasnije u potpunosti iskazati direktno kroz račune za električnu energiju, a indirektno kroz subjektivni osećaj prijatnosti boravka u objektu.
Njihova osnovna podela vrši se prema tipu sistema, pa tako imamo fasade od teških i lakih elemenata obloge. Na nju se nadovezuje razvrstavanje prema materijalu izrade, po kom postoje fasade od teških elemenata obloge (opeke, kamena i keramičkih ploča), drvene, stiropor fasade, te aluminijumske i staklene. Na ideju o uvođenju nekog metala u red materijala za oblikovanje objekata došle su arhitekte, koje su smatrale da je došlo vreme za značajan stilski iskorak, takav koji će zaista ostaviti traga u istoriji ove grane umetnosti.
Teške fasade su nam već svima bile uveliko poznate kao oproban recept, nešto što dobro funkcioniše na duge staze i ima veliku dekorativnu moć. S druge strane, legura čelika imala je epitet nosača, odnosno materijala koji se koristi za konstrukcije, i mnogima je bilo teško za zamisliti kako će sada taj nosač izgledati u ulozi „lica“ na nekoj zgradi. Ali, kao što to obično biva, promene donose smeli, pa je tako bilo i ovog puta. Ova ideja arhitekata samo je unekoliko preformulisana u konsultaciji sa građevinskim inženjerima, koji su umesto čelika za oblogu predložili sada već legendarni aluminijum.
Osnovni praktično-tehnički razlozi zašto je od svih industrijskih metala izbor pao baš na aluminijum leže u njegovoj maloj masi, dovoljno velikoj krutosti, a istovremeno velikoj lakoći mašinske i ručne obrade i izraženoj moći odolevanja varijetetu meteoroloških prilika. Glavni estetski razlog bila je besprekorna prefinjenost i elegancija kojima odiše jedna građevina obložena aluminijumom.
Aluminijumske fasade sastoje se od konstrukcije i oblažućih panela. Zavisno od toga da li je obloga prislonjena direktno na zid objekta ili ne, razlikujemo ih kao prianjajuće i ventilirajuće. Ventilirajuća fasada je građevinsko rešenje koje služi za optimizaciju toplotne izolacije. Izrađuje se i od lakih i od teških elemenata i kod nje se aluminijumska konstrukcija pričvršćuje na zid objekta, ali se paneli montiraju na određenom odstojanju tako da se između ostavi prazan prostor. Ovaj „vazdušni zid“ omogućava stalnu cirkulaciju vazduha, čime poboljšava ukupnu izolacionu moć građevine i donosi znatnu uštedu energije, naročito u letnjem periodu. Ventilirajuća aluminijumska fasada samo je jedan od oblika ventilirajuće fasade, ali i najpopularniji.
Sa napretkom tehnologije izrade u sklop aluminijumskih fasada uneta je jedna izmena. Kako bi se dodatno smanjila masa i tako maksimalno rasteretio ceo sistem, aluminijumski paneli zamenjeni su panelima od alubonda.
Alubond je obloga od obostranih aluminijumskih limova i polietilenskog jezgra, koji su procesom kontinuirane koekstruzije integrisani u sendvič-panel. Sa svojih osam slojeva predstavlja najkompaktniji materijal iz grupe kompozita, od kog se prave ploče debljine 1-6mm, širine od 1000mm do 1500mm i dužine od 2000mm do 5000mm. Postavlja se na konstrukciju od aluminijumskih profila pričvršćenu na postojeći betonski zid i to tako da se paneli bočno preklapaju za po 3cm, a na tim mestima praktično dobiju kasete sa vazdušnim prostorom koje se posebnim ugaonicima fiksiraju za nosače konstrukcije.
Za alubond fasade pretežno se koriste paneli debljine 3mm i 4mm, koji su ovako tanki zato što njihova uloga nije termoizolaciona već estetska – glavni izolacioni instrument su vazdušni „hodnici“ između kaseta, a ukoliko se ukaže potreba za dodatnom izolacijom ispod panela se uvek može postaviti kamena ili staklena mineralna vuna. Generalno ih odlikuje visok nivo kvaliteta, a spoljni površinski zaštitni fluorkarbonski film omogućuje izuzetno dobru otpornost na atmosferske uticaje i UV zračenje, što su indikatori za dugotrajnost i ujedno očuvanje lepog izgleda objekta.
Polietilensko jezgro panela na zahtev ima mogućnost zamene željenim vatrostalnim materijalom, što znači da su alubond fasade adekvatno rešenje i za objekte specijalne namene. Ovaj materijal je veoma lagan (1,6 puta je lakši od aluminijuma i 3,4 puta od čelika) i to mu je velika prednost u odnosu na „rivale“ u građevinarstvu. Ako uzmemo u obzir da ploče od 3mm imaju masu od 4,55kg/m² , a one od 4mm 5,48kg/m², lako je zaključiti da će jedna takva obloga odneti prevagu nad drugim, teškim.
To naročito važi za ventilirajuće fasade, kod kojih nema prenosa opterećenja na zid, već svo opterećenje od obloge podnosi fasadna konstrukcija i zato je za statiku sistema itekako značajna alternativa teškim oblogama poput kamena i keramike.
Obzirom da mu je spoljašnjost od aluminijuma, fasadni alubond „nasledio“ je glavne adute ovog metala. Takođe je veoma čvrst i krut, ravne površine idealne za mnoge vidove obrade. Primenom najrazličitijeg alata, počev od cirkularnih i ubodnih testera, preko vertikalnih formatizera, pa sve do najsavremenijih CNC mašina, alubond se može seći, bušiti, gravirati, štancovati, savijati pod uglovima, pa čak i lučno savijati, sve u skladu sa zahtevima objekta. Zahvaljujući tankim panelima često se primenjuje za rekonstrukciju i pokrivanje postojećih objekata, ali i redizajn enterijera. Ima dilataciju od svega 1mm/m pri temperaturnoj promeni od 50 stepeni, a istovremeno je dobar apsorber vibracija i izolator buke (tabla od 4mm donosi redukciju od 26dB), pa se toplo preporučuje za gradnju u industrijskim zonama i zonama intenzivnog saobraćaja.
Svaka fasada, pa tako i aluminijumska, mora imati određeni broj prozora ili drugih staklenih elemenata kao izvor svetlosti. Trendovi poslednjih godina diktiraju konceptualno pomeranje ka sve manjem procentu aluminijuma, a sve većem procentu stakla u ukupnoj površini objekata. Iako su u svim delovima ovog svojevrsnog materijalnog spektra u promenljivom odnosu zastupljena oba, arhitektonska rešenja koja se dominantno sastoje iz staklenih panela povezanih aluminijumskim profilima adekvatnije bi bilo nazvati staklenim fasadama i razlikovati od prethodno opisanih aluminijumskih. Postoji nekoliko sistema postavljanja panela i formiranja kaseta aluminijumske fasade: continual gde su naglašeni spojevi alubond panela pokrivnim profilima, sistemi box i slider koji se baziraju na klizačima, najjednostavniji i najzastupljeniji gasquet kod koga se koriste gumene zaptivke, rivet karakterističan po vidljivim pop nitnama i bolt kao sistem primene fiksnih osovina za kačenje kaseta na konstrukciju, po kojem se uglavnom pokrivaju manje površine. Odabir konkretnog sistema možda zahteva temeljnu analizu uslova gradnje i procenu svih materijalnih i nematerijalnih faktora, ali pravi izbor će omogućiti laku i brzu ugradnju uz minimalne troškove.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
