U svakom istorijskom razdoblju vrata i prozori svedoci su vremena i načina života. Prateći njihov evolutivni put, jasno uviđamo koliko su uticali na promenu arhitekture i predstave prostora u kojima ljudi obitavaju. Menjale su se površine koje zauzimaju, materijali od kojih su sačinjavani, unapređivana je tehnika obrade, ugradnje, menjani su stilovi, dezeni, forme. Međutim, u svim vremenima bili su i ostali vizuelni identitet eksterijera, počevši od praistorijskih, pa sve do modernističkih objekata.
Da bismo najlakše uočili evoluciju arhitekture, dovoljno je da pogledamo panoramu nekog velikog grada, na primer Dubaija, Tokija ili Njujorka, Londona ili Beograda – sadašnju i neku od pre nekoliko desetina ili stotinu godina. Primetićemo da je slika potpuno drugačija – zgrade su brojnije i više, a fasade sve češće od stakla, često i neobičnih oblika. Razvoj fasadnih otvora umnogome je promenio profile gradova, dajući im pečat moderne epohe, ustoličene na razvoju tehnologije i energetskoj efikasnosti, koje i omogućuju nekada nezamislive građevinske poduhvate. Unapređenje performansi građevinskih materijala – aluminijuma i stakla, i njihova sada neizostavna kombinacija pri izradi fasada čine da objekti, a naročito neboderi, budu najrazličitijih formi, oblika i sa sve većim brojem spratova i, kao takvi, fantastičan prizor najkreativnijih stvaralačkih mogućnosti.
Iako se aluminijum i staklo koriste i pri izradi fasada rezidencijalnih objekata, svoju primenu pretežno nalaze u poslovnim objektima, gde specifična arhitektura počiva, između ostalog, i na isticanju poslovnog uspeha i uvećanju kapitala, te modernosti, odnosno gde je zgrada ogledalo jedne firme, zbog čega mora biti upečatljiva i atraktivna.
S razvojem futurizma kao umetničkog pravca početkom XX veka, kreću se i arhitektonska rešenja. Futuristički stil u arhitekturi manifestuje se, pre svega, upotrebom savremenih materijala – aluminijuma, stakla, plastike, zatim neutralnih boja – bele, sive, crne, dugih linija i jednostavnih oblika.
Zbog svoje modernističke i urbane estetike, koja je još više unapređena tehnološkom evolucijom, ovaj stil tokom XXI veka postaje sve zastupljeniji, naročito kada su u pitanju poslovni objekti. U pogledu fasada, to se manifestovalo kretanjem ka metalnim konstrukcijama, prvo čeličnim, a potom, aluminijumskim, budući da futurizam podrazumeva okretanje ka „lakim” fasadama. Aluminijum, odnosno njegove legure, svakako su s vremenom doživele napredak. Zahvaljujući usavršavanju sastava i kvaliteta, omogućeno je pravljenje elemenata bilo kojih dimenzija, naročito jer je dokazano da je aluminijum, iako lak i povoljan, pouzdan za izradu glomaznih i visinskih konstrukcija bez rizika od pada ili urušavanja.
Aluminijumska stolarija je, načelno, pogodna za velike otvore zahvaljujući svojstvima aluminijuma kao vrlo lakog, ali istovremeno čvrstog i izdržljivog materijala, postojanog i otpornog na atmosferske uticaje, koji svojim performansama omogućava i celozidno zastakljenje. On pruža i raznovrsna dizajnerska rešenja, te tako prozori mogu biti različitih dimenzija, okrugli ili polukružni…
Aluminijumski profili nekada su izrađivani samo u prirodnoj metalik nijansi, dok su danas, zahvaljujući metodi elektrostatičkog nanošenja boje u prahu i njenog plastificiranja, dostupni u ukupno 184 nijanse, a mogu biti čak i dvobojni. Mana ovih profila ogleda se u tome što nemaju najbolja izolaciona svojstva, budući da aluminijum, kao i svaki drugi metal, dobro provodi toplotu, međutim, to se može prenebregnuti ubacivanjem tzv. termo prekida, tako da je ova stolarija energetski efikasna.
I staklo je promenilo sliku gradova. Kako preuzima sve veći značaj u građevinarstvu, postaje materijal budućnosti kojim zamenjujemo ciglu, blok i druge uobičajene fasadne materijale.
Svojim karakteristikama ono postiže termoizolacionu, akustičnu, solarnu i UV zaštitu. Razmak između stvarne fasade i staklenog omotača iznosi od 0,05 m do 1,00 m, a stakla se izrađuju u sigurnosnoj varijanti kao što su pampleks, kaljena i sl. Kvalitet stakla omogućava postizanje željene propusnosti svetlosti, solarnog faktora, ali i spoljašnje refleksije.
Staklene fasade razlikujemo prema konstruktivnom sklopu na okvirne i pločaste zid-fasade, a po dizajnu na jednostruke i dvostruke – u zavisnosti od slojeva stakla, a zatim i spram toga da li su polustrukturalne ili strukturalne – na osnovu toga da li je noseći profil vidljiv ili nije. Za potkonstrukciju najčešće se koriste aluminijum, staklo, čelik ili drvo, a završna obrada je od stakla.
Staklene fasade moraju ispuniti niz uslova koji se zahteva od omotača, poput zvučne izolacije, zaštite od vlage, zaštite od požara itd. Pri izboru stakala presudni su namena objekta, geografski položaj, klimatski uslovi, statički proračun nosivosti konstrukcije, dilatacije objekta itd. jer, ukoliko se ne ispoštuje neki od ovih uslova, može doći do pucanja, tj. razdvajanja stakla od konstrukcije. Takođe se uobičajilo korišćenje izolacionih stakala sa efektom refleksije. Pri pravilnom odabiru profila i stakala treba imati u vidu propusnost spoljašnje svetlosti, spoljašnju refleksiju, solarni faktor i koeficijent prolaza toplote.
Naime, strukturalna zastakljivanja ne pružaju samo arhitektonski atraktivnija rešenja, već i energetski efikasnija i ekonomski isplativija. Princip rada je poput efekta staklene bašte gde se kratkotalasno zračenje prenosi kroz staklo, a dugotalasno apsorbuje. Međutim, niskoemisiono staklo održava zračenje umesto apsopcije, čime se poboljšavaju njegove karakteristike u odnosu na staklo u jednostavnom stakleniku.
Niskoemisiono staklo kao vrsta izolacionog stakla povećava energetsku efikasnost tako što smanjuje transfer kroz staklo, što znači da je zgrada zimi toplija.
Ukoliko se arhitektonska kontrukcija želi zaštititi od intenzivnog zračenja onda se koriste refleksiona stakla. Da bi se objedinila oba režima (zimski i letnji), koristi se termoizolaciono staklo koje ima karakteristike refleksije i niske emisivnosti.
Strukturalno zastakljivanje je prevashodno korisno za evropske zemlje u kojima klimatizacija najpre označava grejanje, dok se izvesni problemi mogu javiti u zemljama gde bi njena glavna svrha bilo hlađenje.
Savremena industrija stakla prenebregla je ovaj problem proizvodnjom specijalnih tipova izolacionih stakala – takozvanih IZO stakala.
Najčešći tip IZO stakala sastavljen je od dva ili više slojeva stakala razdvojenih vazdušnim prostorom i hermetički zatvorenim kako bi formirali jednu jedinicu za zastakljivanje sa vazdušnim prostorom koji je, u stvari, izolacioni sloj. Dvostruko zastakljena jedinica radi po principu efekta dimnjaka – stvaranje kretanja vazduha od strane „termalnih sila”, stvorenih zahvaljujući gustini. Dakle, kako staklene zgrade omogućuju priliv velike količine toplote kroz svoj spoljašnji stakleni omotač, ova staklena jedinica je proizvedena kako bi se smanjila količina toplog vazduha koji se proizvodi unutar zida zavese.
Staklene fasade, u čijoj su osnovi aluminijum i staklo kao materijali, postale su imperativ moderne gradnje, a prozorske jedinice su integrisane u zidove i naoko često neprepoznatljive.
Ova zdanja deluju impresivno i daju naročitu eleganciju i lepotu poslovnim objektima. Međutim, ovakav tip fasada znači i velike izdatke jer staklo samo po sebi nema dobra termoizolaciona svojstva.
U današnje vreme termoizolaciona stakla imaju značajno bolje toplotne karakteristike u poređenju sa ramovima.
S početka ni tehnologija proizvodnje kao ni tehnike ugradnje nisu doprinosili energetskoj efikasnosti, usled čega je dolazilo do porasta troškova i negativnog uticaja na životnu sredinu.
Međutim, poslednjih godina, dolazi do revolucije u ovom domenu, a rezultat toga jesu, između ostalog, i upotrebe energetski efikasnih stakala – IZO ili niskoemisionog. Dakle, upotreba termoizolacionog stakla u konstrukciji fasade omogućava projektovanje objekta visokog estetskog kvaliteta i veilike energetske efikasnosti.
Savremeni projektanti stavljaju se pred mnogo izazova, zahteva i zadataka jer osim što građevinu treba uklopiti u eksterijer, obezbediti dovoljno svetlosti u unutrašnjosti poslovnog prostora, celokupno zdanje treba da bude i energetski efikasno budući da komercijalni objekta, usled velike površine, troše mnogo energije, a tome uspešno odgovaraju aluminijumski sistemi koji se svakodnevno unapređuju, kako u pogledu izrade prozora, vrata, fasada, tako i drugih elemenata arhitekture. Tome doprinose poboljšane performanse materijala, ali i veći broj raspoloživih tehničkih sistema, koji uz integraciju dodatnih sistema, poput kontrolisanog provetravanja ili zaštite od sunca, utiču na komfor. Primetno je okretanje ka čistim i jednostavnim formama, ravnim površinama, koje odgovaraju savremenom poimanju luksuza. Takođe, površine profila sve su manje primetne, dok su staklene veće, dominantne, kako bi se omogućio što veći prodor svetla u unutrašnjost koja se, na taj način, vizuelno spaja sa spoljašnjošću.
Neboderi se neprestano grade i svake godine završava se neki projekat koji svojom estetikom, dizajnom, modernošću i energetskom efikasnošću podiže standarde u građevinarstvu i arhitekturi. Jedan od primera ovakvih zgrada jeste i kristalna kula umotana u staklo niske emisije – za Saint-Gobain, multinacionalnu kompaniju za građevinske materijale, koja se nalazi na periferiji Pariza, a delo je francuske arhitektonske firme Valode & Pistre.
Zaista neobičan neboder dizajnirao je i arhitektonski studio Fundamental Architects sa sedištem u Roterdamu – Tower of the Sun, koji je istovremeno i most preko reke Išim u Kazahstanu, a nastao je inspirisan idejama i simbolikom kazahstanske kulture i tradicije.
Zanimljiv primer je i rekonstrukcija čuvenog Empire State Building-a u Njujorku, gde je zamenom svih 6.154 prozora za savremene aluminijumske prozore opremljene naprednim paketima stakla ostvarena ušteda energije od preko 30%, tj. 4,4 miliona USD na godišnjem nivou. Takođe, upravna zgrada Eco Bank grupacije u Gani dizajnerski i inženjerski izuzetan je projekat na kome je primenjen kompletan spektar aluminijumskh proizvoda i elemenata, od organski formirane staklene fasade sa upečatljivim double-skin slojem koji simbolizuje Afriku, do transparentne, razigrane staklene krune koja dinamično izlazi van okvira objekta.
Autor teksta: Sanja Dakić
