Nasuprot bogatoj tradiciji na zapadu, potkrovlje kod nas dosta dugo nije smatrano baš najatraktivnijim mestom za život. Da li od strane arhitekata i građevinskih preduzimača, koji su se rukovodili već zastarelim pravilom struke da tavanski prostor ne treba koristiti za stambene jedinice ili od strane potencijalnih kupaca kojima se ideja življenja u potkrovlju prosto nije dopadala, ostaje nejasno.
Najverovatnije je u pitanju bila povratna sprega između ova dva činioca – interesenti su pri izboru sledili savete stručnjaka, a stručnjaci su ovu tendenciju okarakterisali kao volju tržišta i u svom daljem radu je uzimali u obzir kao smernicu. Tačnost ove konstatacije najbolje se dokazuje kroz kretanja u izgradnji, ponudi i potražnji nekretnina. Osim što je većina kupaca nekako po pravilu izbegavala stanove u potkrovlju kao neadekvatne, naročito za život porodice sa decom, a sami konstruktori stambenih zgrada tavanski prostor u najvećem broju slučajeva nisu predviđali za stanovanje, već za nusprostorije poput vešernice. Stoga se u ponudi nije ni moglo naći puno ovakvih stanova, a oni kojih je bilo imali su tipizirani izgled, koji, ispostavlja se, ipak nije bio po svačijem ukusu.
Formulacija „po svačijem ukusu“ ovom prilikom nije upotrebljena sa namerom da se istakne neinventivnost potencijalnih stanara koji stihijski biraju isto što i većina, već u cilju objašnjenja da je možda ključna mana nekadašnjih stanova u potkrovlju bio koncept unutrašnje dekoracije bazirane na predominaciji drveta. Od stolarije, ulaznih i sobnih vrata, preko masivne, gotovo „preteške“ lamperije kojom su bili obloženi zidovi, pa sve do toga da je dve trećine nameštaja bilo izrađeno od drveta, a ostatak činili drugi materijali u tonovima drveta. Čak i kada se radilo o nenameštenim stanovima u novogradnji, ovakva startna konfiguracija morala je biti sporna. U trenutku kada je korišćena, lamperija jeste bila najpopularnija dekorativna obloga za zid i plafon, ali je njenom upotrebom uvek i svuda kupcima stanova sužen izbor, odnosno nije im data dovoljno neutralna osnova stambenog prostora koji kasnije mogu da uređuju prema svom ukusu.
U nezanemarljive nedostatke nekadašnjih stanova u potkrovlju može se ubrojati i gubitak prostora na krovnim kosinama, ali i slaba osvetljenost. Zapravo, razlika između nominalne i realne kvadrature stambenog prostora je nešto sa čime se mora računati pri razmatranju potkrovlja kao mesta za život. Taj gubitak prostora se može amortizovati ako se prilikom same izgradnje napravi što ravniji krov građevine i tako oštrina uglova u prostorijama stana svede na minimum. Za slabu osvetljenost možemo “zahvaliti” standardu po kome se određuje kolika staklena površina ide na određenu kvadraturu kosine. Standardi su nesumnjivo merila koja u većini slučajeva treba poštovati jer nisu osmišljeni slučajno, već na osnovu višegodišnjeg ili čak višedecenijskog iskustva u izgradnji, ali oni ne moraju u svakoj situaciji po svaku cenu biti neprikosnoveni.
To je, na primer, dobro uočljivo kod uvođenja parnog grejanja, gde se po standardu ispod svakog prozora u prostoriji postavlja po jedan radijator koji može imati najviše 12 rebara. Ali ako, sledeći taj standard, u velikoj prostoriji koja ima samo jedan prozor postavimo samo jedan radijator, ona neće moći dovoljno dobro da se zagreje. Preneto na pitanje kojim se trenutno bavimo, ako u stanu jednostavno postavite veće prozore nećete poremetiti ništa, samo ćete dobiti bolje osvetljen stan.
Potkrovlje kao mesto za stanovanje u našoj zemlji postalo je popularno tek u dvehiljaditim. U prvoj deceniji 21. veka otpočinje nova era u izgradnji, koju karakteriše veliki broj novooformljenih privatnih arhitektonskih i građevinskih firmi, koje počinju da rade punom parom i podižu zgrade na placevima sa kojih su uklanjani stari postojeći objekti, na ledinama između dva naselja u okviru istog grada, pa i na parcelama i njivama izvan gradskog područja, čime su proširene granice mnogih urbanih jedinica.
U tim zgradama maksimalno je iskorišćen svaki kvadrat, te nema tavana već samo podruma ili podzemne garaže. Prihvatljivost života u potkrovlju bila je predmet mnogih anketa i istraživanja koja za svoje potrebe redovno sprovode arhitektonski biroi i proizvođači stolarije koji u svom asortimanu imaju krovne prozore. Rezultati su pokazali da u odluku da li ćete se useliti u stan u potkrovlju upliv ima više faktora – delom utisci i predrasude, a delom racionalna promišljanja; a da su u ukupnom gotovo podjednako zastupljeni plus i minus faktori.
Na spisak „protiv“ treba upisati da se za pojedine pomisao o stanovanju u potkrovlju kosi sa slikom idealnog doma i odgovarajućeg mesta za život. To je mnogo pre prostor za izdavanje drugima ili ako već živite u potkrovlju, prostor u kome živite iz moranja, zbog nepovoljnih okolnosti, a ne po izboru. Percipiraju ga kao skučeno mesto u kome fali svežeg vazduha i koje se brže od ostalih zagreva u letnjim mesecima jer je u odnosu na sve ostale stanove najbliže suncu.
Za razliku od protivnika, koji su različitih starosnih doba, među ljubiteljima potkrovlja preovladavaju mlađe osobe, zbog kojih su ona i dobila epitet „in mesta za život“. Među zakupcima i vlasnicima stanova u potkrovlju mnogo je onih kojima je to, nakon što su uspeli da pronađu stalan posao, prvo samostalno mesto za život. Osvetljenost, blizina neba i osećaj slobode kojim potkrovlje odiše, u skladu su sa ulaskom u svet odraslih u pravom smislu reči i sveže stečenom nezavisnošću koja karakteriše ovu populaciju. Na odabir jednog ovakvog stana jeste dobrim delom uticala povoljnija cena u odnosu na stanove sa nižih spratova, ali to nikako nije jedini razlog.
Pozitivnu konotaciju potkrovljima daju i mladi bračni parovi. Oni ovaj prostor smatraju romantičnim, prijatnim za boravak i zgodnim za izražavanje kreativnosti prilikom njegovog uređenja. Osim toga, parovi potkrovlje vide kao dobro mesto da u njemu započnete porodični život i čak proširite porodicu, jer kako kažu neka iskustva, izgled potkrovlja je privlačan deci, koja ga vide kao idealno mesto za igru, kome će moći da pridaju razna čarobna svojstva. Ta magičnost potkrovlja poput dečijeg, nije promakla ni oku umetnika. Umetnici u kutku „nebu pod oblake“ mogu da postignu sklad sa sobom, tako potreban za buđenje stvaralačkog duha i energije koji treba da iznedre nešto značajno ili zasenjujuće lepo.
Trend života u loft-u, odnosno stanu u potkrovlju kako ga nazivaju u engleskom govornom području, praktično i jeste „izmislio“ umetnički esnaf Njujorka i drugih prestonica zapadne kulture, a zatim ga i preneo na sav ostali svet. Danas potkrovlja nisu ekskluzivno mesto za život umetničkih radnika, jer iako se slobodno može reći da su pisci i slikari neosporno otkrili njihov potencijal, običan čovek je taj potencijal podigao na najviši nivo, pokazavši svojim primerom da svi mi, ako samo malo pustimo mašti na volju, možemo u četiri zida da stvorimo naše lično, malo carstvo ušuškano u oblacima.
Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar
Foto:
